Glavni etički imperativ koji proističe iz sverazdiruće katastrofe Drugog svetskog rata glasi – nikada više.
Piše: Aleksandar Đokić
Nemački posleratni filozof Teodor Adorno 1966. godine piše: „Nemogućnost ponavljanja Aušvica treba da bude glavni zahtev svakog obrazovanja“ (Die Forderung, daß Auschwitz nicht noch einmal sei, ist die allererste an Erziehung). Ne samo Holokaust, ne samo genocid nad slovenskim nacijama, već totalni rat čitavog kontinenta ne sme biti ponovljen nikada više. Otići od rata kao takvog predstavlja utopiju, ali ne dozvoliti pojavu imperijalnih ambicija velikih sila koje neminovno vode ka uništenju sveta mora biti jedini zahtev pred svakom civilizovanom državom.
Međutim, čovečanstvo se iznova susreće sa dilemom nikada ili više, za stranu više radile su i Sjedinjene Američke Države i za to će njeni lideri, naročito Bil Klinton i Džordž Buš Mlađi, morati da odgovaraju makar pred sudom istorije. Za stranu više radili su svi oni koji su maštali o raširenju granica u kontekstu povećanja svoje moći, svi oni koji su gajili maksimalističke ideje i odricali svojim susedima pravo na postojanje, svi oni koji su živeli za veliki revanš, čekali da sve nanesene im uvrede naplate ljudskom krvlju. Uprkos tome što je moralno i razumno po svaku cenu izbegavati sklizavanje u veliki rat, pobornici strane više su bili mnogobrojniji. Otuda se čovečanstvo nalazi pred ambisom 1939. godine još jedanput.
Sam dan pobede nad nemačkim nacizmom postao je predmet trgovine. Jedini pravilan i moralan odgovor na pitanje ko je pobedio Hitlera jeste – antihitlerovska koalicija, među kojima je Sovjetski Savez podneo najveće žrtve. SSSR, Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija, kao tri najveće sile te koalicije, zajedničkim su snagama pobedile Hitlerovu Nemačku. Jedni bez drugih nisu mogli i dobro je da nisu bili jedni bez drugih. Ne treba misliti da je Adolf Hitler bio klinički lud. On je imao svoje ideje, svoj pogled na svet, ali je pravio sasvim racionalne proračune pri donošenju odluka. On je prošao nekažnjeno kad je anektirao Austriju, Zapad je nastavio da trguje sa njim, on je prošao nekažnjeno kada je anektirao Sudetsku oblast, posle čega je Čehoslovačka prestala da postoji, Zapad je želeo da veruje da će se tu zaustaviti. Adolf Hitler je sasvim prirodno poverovao da je on silan, a Zapad mesto dekadentnih slabića, bacio je oko na poljski Gdanjsk (Dancig). Ovog puta su mu zapadne sile jasno stavile do znanja da će prelazak poljske granice značiti rat. Pre Danciga, Hitler je bio težak partner, posle Danciga Hitler je bio neprijatelj Zapada.
Zapadni lideri su napravili grešku koju često ponavljaju kada se sudaraju sa većim izazivačima – vode pregovore sa siledžijama jer žele da izbegnu rat, pružaju siledžiji delove tuđe teritorije u nadi da će se siledžija tu zaustaviti i da će trgovina nesmetano teći. Time demonstriraju da im je materijalni komfor na prvom mestu i da olako trguju tuđom sudbinom. Sa svoje strane, siledžija svaki ustupak tumači kao slabost Zapada i njegovi apetiti rastu, on ne želi da se zaustavi, on ne može da se zaustavi. Jednom kada se siledžija utaborio i raspolaže vojnom silom on može biti zaustavljen samo nokautom, svako odlaganje udarca čini ga snažnijim i samouverenijim. Tako je Zapad i stvorio Hitlera – prvo, jer nije želeo da sa poraženom Nemačkom pronađe funkcionalni model saradnje i drugo, jer je pothranjivao njegove ambicije demonstrirajući svoju slabost time što mu je davao bilo kakve koncesije. Sam Hitler nije bio do kraja uveren da će zapadne sile zaista ispuniti svoje pretnje ukoliko on napadne Poljsku, to potvrđuje i razočarana reakcija Gebelsa u Hitlerovom kabinetu kada je stigla vest da se u rat uključila Velika Britanija, to pokazuje i insceniranje poljskog napada na nemački pogranični punkt u Glajvicu, čime je Hitler pokušao da opravda invaziju na Poljsku. Nemački ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop obavestio je francuskog ambasadora da je poljska armija prešla nemačku granicu na tri mesta, da je Poljska spremila plan za napad na Nemačku i da Nemačka postupa u samoodbrani. Herman Gering je istovremeno obavestio uticajnog švedskog biznismena Birgera Dalerusa da je Poljska izvršila napad na Nemačku i zamolio ga da posreduje pred zapadnim diplomatama kako bi veći rat bio izbegnut. Crvena linija je bila pređena, zapadne sile koje su mu koliko juče predale Sudete i Austriju, sastajale se s njim, trgovale s njim, učestovale na njegovoj Olimpijadi i čiji su lideri pozirali na srdačnim fotografijama s njim, odjedanput su prekinule sve veze.
Britanija će objaviti rat Hitleru 3. septembra i time zapečatiti njegovu sudbinu (mada će proći nekoliko godina da i nemačka javnost shvati da je njihova država poražena ne u maju 1945, već u septembru 1939), a dva dana ranije Hitler će javno i poslednji put pokušati da predstavi svoju tačku gledišta Zapadu u svom zvaničnom govoru posle početka invazije na Poljsku: „Mesecima smo patili od problema koji je napravio Versajski diktat, taj problem je u toj meri eskalirao da je postao nesnosan za nas. Dancig je bio i jeste nemački. Koridor (do Istočne Pruske) je bio i jeste nemački. Dancig je odvojen od nas, Koridor je anektirala Poljska. Kao i na svim drugim nemačkim teritorijama na Istoku, sve nemačke manjine koje su tamo živele diskriminisane su na veoma zabrinjavajuć način. Više od milion ljudi nemačke krvi (sa pomenutih teritorija) bilo je primorano da u periodu 1919-1920 napusti svoja ognjišta. Kao i uvek, pokušao sam da izdejstvujem mirno rešenje za reviziju ove nesnosne pozicije. Laž je kada spoljni svet tvrdi da smo mi pokušali da dođemo do izmena služeći se samo ucenama. Po sopstvenoj inicijativi pokušao sam ne jednom, već nekoliko puta sa predlozima revizije ovog nesnosnog položaja. Svi ovi predlozi, kao što znate, bili su odbačeni – predlozi o ograničenju naoružanja, pa čak, ako je to neophodno, i razoružanja, predlozi za ograničenje moći da se vodi rat, predlozi za eliminaciju određenih metoda savremenog ratovanja. Pokušao sam da putem mirne diskusije rešim problem Danciga. Bilo je jasno da taj problem mora biti rešen. Mi dobro razumemo da vremenski okvir za rešenje problema nije bio bitan za Zapadne sile. Ali mi ne možemo biti ravnodušni pred onima (Nemcima u Dancigu i Koridoru) koji najviše pate. Poljska je usmerila svoje napade protiv Slobodnog Grada Danciga. Štaviše, Poljska nije bila spremna da reši problem Koridora na razuman način, koji bi bio prihvatljiv za obe strane, a takođe nije nameravala da se drži svojih obećanja u ophođenju prema nacionalnim manjinama. Obavestio sam poljskog ambasadora pre tri nedelje da Nemačka neće moći da ostane po strani ako Poljska nastavi da šalje ultimatume Dancigu i da mu nameće nezakonite carinske mere sa namerom da unište njegovu trgovinu. Nesumnjivo sam mu stavio do znanja da se grdno varaju oni koji porede današnju Nemačku sa slabom Nemačkom iz prošlosti. Poljaci su pokušali da opravdaju represiju nemačke manjine tvrdnjama da su oni (pripadnici nemačke manjine) učestovali u provokacijama. U kakvim su provokacijama mogli da učestvuju žene i deca, koji su maltretirani, a u nekim slučajevima i ubijani. Jednu stvar znam sigurno – nijedna velika sila koja drži do časti ne može pasivno da posmatra takve događaje. Napravio sam poslednji pokušaj moleći britansku vladu da posreduje u pregovorima sa Poljskom. Oni su predložili da Nemačka i Poljska stupe u direktan kontakt i započnu pregovore. Pristao sam i na ovaj uslov i razradio osnovu za pregovore. Dva cela dana sam čekao da Poljaci pošalju pregovarača. Sinoć su nas umesto toga obavestili kroz svog ambasadora da oni još uvek razmišljaju da li su i u kojoj meri spremni da se saglase sa britanskim predlogom za pregovore. Ako bi nemačka vlada i njen vođa mogli i dalje da trpe ovakav tretman, onda Nemačka zaslužuje da nestane sa (svetske) političke scene. Moja ljubav prema miru i moje strpljenje pogrešno su protumačeni kao slabost i kukavičluk. Stoga sam rešio da izađem iz pregovora sa poljskom vladom, o čemu sam obavestio i britansku vladu. Ovi predlozi za posredovanje su propali zbog toga što je Poljska u međuvremenu objavila mobilizaciju i nastavila da čini strahote. U jednoj od prethodnih noći zabeležen je 21 pogranični incident, od kojih je 14 bilo veoma ozbiljno. Zato sam čvrsto odlučio da govorim sa Poljskom onim jezikom kojim Poljska mesecima govori sa nama. Kada državnici sa Zapada izjavljuju da to narušava njihove interese, meni takve izjave donose samo žalost. Svečano sam ih (zapadne zvaničnike) uverio da mi ne tražimo ništa od tih Zapadnih država i da nikada nećemo ništa ni tražiti. Objavio sam da je granica između Francuske i Nemačke konačna. Predlagao sam iznova i iznova prijateljstvo, i ako je to potrebno, najbližu saradnju sa Britanijom, ali nije dovoljno da jedna strana (Nemačka) to nudi. Dokle god druga strana (Francuska i Britanija) ne naruše svoju neutralnost mi ćemo sa svoje strane učiniti sve da je poštujemo. Odlučan sam da rešim: 1) pitanje Danciga; 2) pitanje Koridora; 3) da se postaram da dođe do promene odnosa između Nemačke i Poljske, koji će omogućiti miran suživot (naše dve države). Za ove ciljeve sam spreman da se borim sve dok trenutna poljska vlada ili neka buduća ne bude spremna da ih ispuni. Rešen sam da sa nemačke granice eliminišem element nesigurnosti, neprekidnu atmosferu koja nalikuje građanskom ratu. Pobrinuću se da i na Istoku, na toj granici, vlada isti onakav mir kakav je i na ostalim našim granicama. Kako bi ovi ciljevi mogli da budu ispunjeni naredio sam da budu preduzete neophodne mere koje tim ciljevima ne protivreče, već sam naložio da rat ne sme biti vođen protiv žena i dece. Naredio sam svojoj avijaciji da se ograniči na vojne ciljeve. Ove noći vojnici regularne poljske armije otvorili su vatru na našu teritoriju. Počevši od 5.45 časova izjutra, počeli smo da uzvraćamo vatru i od sada ćemo na njihove bombe odgovarati našim. Nastaviću ovu borbu dok bezbednost države ne bude dostignuta.“
Engleska poslovica – put u pakao popločan je dobrim namerama, ili Vergilijev stih iz Enejide – facilis descensus Averno (lak je silazak u Ad) jasno upućuju na činjenicu da niko sebe samog ne posmatra kao zlikovca. Zlo se prikriva opravdanjima, ideološkim uverenjima, svaki čovek, pa i Hitler, pažljivo skriva sopstveno zlo od svog pogleda. Zato naravoučenije Drugog svetskog rata i glasi – nikada više. Ne sme nikome u glavu doći misao o velikom ratu, o osvajačkom ratu, o proširenju granica nauštrb suseda. Otuda i potreba za borbom sa autoritarnim i totalitarnim režimima, jer oni po definiciji moraju stupiti u agresivni rat (ako im ništa ne znače životi sopstvenih građana koje represiraju, zašto bi im nešto značili životi građana susedne države). Opravdanje za zlo, za rat, uvek može biti nađeno, upravo zato sam pravac razmišljanja ka ratu mora biti osuđen kao neprihvatljiv. Demokratske države koje ne ratuju međusobno, i to je definicija još od Kanta, imaju znatno veću moralnu odgovornost od autoritarnih ili totalitarnih. Demokratske države moraju da se odreknu vojnih intervencija u nedemokratskim državama, jer time postupaju licemerno i hrane diktatorske vojne mašinerije kojima je onda lako prstom da upru u demokratski svet i da ustvrde da se on ni po čemu ne razlikuje od njihovog („oni su podjednako loši kao i mi/ako mogu oni možemo i mi“). Hitler se rađa iz nemačkog imperijalizma i militarizma, ali su babice pri njegovom rođenju zapadne demokratije koje u skladu sa sopstvenim materijalnim interesima ponižavaju druge države. Prema tome, svako društvo treba da guši svoj imperijalizam i militarizam, ali najbogatije zapadne države moraju da šire svoje blagostanje na ta društva. Držeći nezapadna društva u neravnopravnom položaju, zapadne sile same uzgajaju noe i nove Hitlere, a čovečanstvo ne može da preživi još jedan svetski rat.
