Приштина наставља да обесмишљава дијалог, наслов је многобројних текстова у нашим медијима. Познавајући политичке ставове актуелне приштинске власти, сасвим је очекивано да ће они учинити све да преговори са представницима српске власти буду претворени у фарсу. Међутим, ситуација са тзв. преговорима додатно се компликује и обесмишљава када специјални изасланик Европске уније изјављује да је његов мандат независно Косово и на тај начин се отворено сврстао и придружио најекстремнијим захтјевима косовских Албанаца. Томе најбоље сведоче ставови које је М. Лајчак недавно изнео на on-line панелу о дијалогу Београда и Приштине:
„Мандат у процесу који водим требало би да донесе Косову пуно међународно признање, консолидацију и контролу на цијелој својој територији и значајан напредак у европским интеграцијама и да олакша постизање споразума о свеобухватној нормализацији односа Косова и Србије. Процес је у рукама двију страна“.
Овако изнијети ставови отварају дилему да ли постоје два Лајчака, један који наступа на панелима као политички аналитичар отворено се залажући за његову независност и међународно признање, и други који се ангажује као тзв. непристрасни и објективни посредник Европске уније у преговорима Београда и Приштине. То је, свакако, неодржива позиција.
Као и до сада, учествујући у рјешавању југословенске кризе, Европска унија и међународна заједница демонстрирале су много пута велику дозу лицемјерства, хипокризије и примјену дуплих стандарда, што се посебно може видјети када је у питању рјешавање проблема на Косову и Метохији. Али, када посредник Европске уније, М. Лајчак, наступа у јавности као да је члан албанске делегације, онда се логично поставља питање смисла и валидности преговора. Став М. Лајчака се не може бранити да је то рутинска реторика чиновника Европске уније, већ овакав његов наступ на овом панелу отвара фундаментално питање озбиљности и смисла самог процеса преговарања. Индикативно је да овакав непрофесионални и скандалозни наступ посредника Европске уније није наишао на адекватну оштру реакцију наших власти. То и није неко изненађење, знајући на који начин се воде ови преговори.
Ово је, прије свега, питање елементарног достојанства и одбране суверености наше земље. Умјесто јасног одређења у односу на ове неприхватљиве изјаве М. Лајчака, он је већ изгубио легитимитет да обавља дужност посредника Европске уније, добијамо непрестано понављање мантре о нашем опредјељењу за наставак преговора по сваку цијену и предлагање компромисног рјешења, а да нико нема представу шта чини његову суштину. Још једном се показало да је преговарачка позиција наше власти и главног преговарача А. Вучића дефанзивна и реактивна, што јасно говори прећуткивање ових ставова М. Лајчака, који су показали да он не може даље остваривати улогу посредника Европске уније у преговорима Београда и Приштине. Наша власт, скривајући се непрестано иза залагања за постизање тзв. компромиса, само показује да није спремна да досљедно брани јасно одређени уставни положај Косова и Метохије у државном систему Србије.
Овог пута нису се огласили ни патентирани патриоти о којима је писао Бранислав Нушић обављајући дужност српског конзула на Косову и Метохији. Они, иначе, служе да образложе и подрже „историјско“ залагање напредњачке власти за постизање компромиса у рјешавању положаја српског народа у овој нашој покрајини.
Изјава М. Лајчака да је суштина његовог мандата да обезбиједи потпуну независност и међународно признање тзв. косовске државе има за циљ да, поред осталог, буде дио непрестане кампање (у њој учествују и представници наше власти и медији под њиховом контролом) да се у нашој јавности нормализује став да међународно признање Косова нема алтернативу и да је то само израз прагматичног прихватања реалности. Зато, залагање за магловити и неуставни компромис више није довољно, већ одговор наших државних органа мора бити бескомпромисан и одлучан на сваку провокацију као што је ова Лајчакова, јер у себи има залагање за независност и међународно признање Косова, што иначе не прихвата више од 80% наших грађана, како су до сада показала сва истраживања јавног мњења у Србији.
Маринко М. Вучинић
Извор: Стање ствари
