Пропале дипломате подучавају је дипломатији, квази-историчари подучавају је историји
Оана Кристина Попа је по занимању историчарка. Њена биографија је прилично импресивна, нарочито кад се узму у обзир универзитети на којима се образовала. Што се тиче њених објављених радова, углавном је ријеч о међународним односима. Била је дипломата у Хрватској, Србији, а сада је амбасадорка ЕУ у Црној Гори. Неко би рекао да добро познаје Балкан, али ту је квака, дошла је у Црну Гору, државу са највише самозваних историчара и дипломата по глави становника!
Било би далеко корисније по њу да је психијатар. Јер нама нису потребне ни дипломате, ни историчарка, нама је потребна дијагноза. Јер, сигурно да сваки пут кад дође у Црну Гору, она се врати са неколико верзија истог догађаја. Са ким год да се сретне, вјероватно да сви причају различите приче, убијеђени да су једино они у праву. Зато Оана Кристина Попа заслужује орден, али такав још није уведен и измишљен, јер био би то орден за трпељивост. Чини се да колико год тензични и шизофрени наши политичари били, Попа не мијења израз лица, не испада из кривине, изгледа као да јој је све јасно, иако ништа нема смисла. Треба имати живаца па саслушати све те какофоније и учествовати као арбитар у тој општој рашомонијади од црногорске политике.
Можда Попа има више разумијевања за Црну Гору од осталих дипломата, можда зато што долази из Румуније, државе која је уређенија од Црне Горе, али далеко од тога да је у потпуности сређена.
Ових дана је Попа на мети. Углавном, на Твитеру. Пропале дипломате подучавају је дипломатији, квази-историчари подучавају је историји. Тагују је и прозивају, па се љуте кад их блокира, као да не виде да на профилу пише лијепо: PERSONAL account. Opinions my own. (ПРИВАТНИ налог). Дакле, ово PERSONAL је исписано великим словима, а то није случајност.
Дигла се фрка што је Попа закључала профил. Љуте се они што желе да учествују у полемици са амбасадорком, да се праве важни и да имају мишљење.
Јасно је, са ким год да се види, погријешиће. Шта год да каже, наићи ће на негодовање макар једне стране. У Црној Гори нема средине, нема трећег пута, свакога гурају да одабере страну, баш њихову. “Нема али, има само или-или”, како то фино написа Душан Ковачевић у драми.
Она дјелује као особа којој није потребно подучавање, објашњавање и курс о балканским (не)приликама. Колико год Црна Гора мислила да је посебна, кад је ријеч о политици, може да буде посебна по томе што има највише политичара који мисле да су богомдани за све и да су за све у праву, једино они и нико други на свијету!
Ко зна да ли ће се то икад десити, и да ли код ње постоји амбиција за тако нешто, али некад кад се Попа пензионише, било би занимливо да напише књигу о Црној Гори и нашој политици и политичарима. Какво би то штиво било! Наравно, ако то икад буде, биће кад садашњи политичари не буду више на сцени, па би о њима и нашим приликама ми читали као да су ликови у каквом роману. Вриједјело би да неко напише такву књигу. Да се видимо како нас виде из другог угла, јер о себи смо све већ рекли, наравно мегаломански, у суперлативу.
Политика је компликована работа, али се ипак чини да је у Црној Гори нешто компликованија него што то бива у другим државама. Мање државе, а више политике, тешко да има негдје друго.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
