Zagovornici lese fer ekonomije obožavaju škotskog autora, toliko pojednostavljivanog da neki stvarno u njemu vide Gordona Geka iz filma Olivera Stouna
„Pohlepa je dobra”, ozloglašena je rečenica koju je Majkl Daglas izgovorio kroz lik Gordona Geka u kultnom filmu Olivera Stouna Volstrit.
Jedna od najpoznatijih replika na velikom platnu može se, pravedno ili ne, direktno povezati s jednom od najcitiranijih sintagmi u ekonomiji – „nevidljivom rukom”, koju je skovao škotski mislilac Adam Smit kao metaforu za delovanje slobodnog tržišta.
Ove godine se obeležava tri veka od rođenja Adama Smita, čoveka koji je ostvario tako veliki uticaj na svet da ga smatraju ne samo ocem ekonomije već i kulturnom ikonom. Adam Smit je bio i tema popularnog američkog sitkoma The Big Bang Theory ili Štreberi (kako je preveden kod nas), gde su njegove ideje predstavljane na zabavan način. Njegovo najpoznatije delo, Bogatstvo naroda, važi za ekonomsku Bibliju, a na njegovu „nevidljivu ruku” poziva se maltene koliko i na: „Nemoj imati drugih bogova osim mene.”
Zbog toga što je u društvenoj misli i među engleskom i škotskom elitom uvodio ili učvršćivao pojmove kao što su slobodna trgovina, podela rada, protekcionizam i ono što smo kasnije upoznali kao bruto društveni proizvod, Adam Smit je nezaobilazno ime u ekonomiji. Kao i kad je reč i o nekim drugim idejama iz prošlosti, i Smitove su kasnije pojednostavljivane. Da bi potkrepili svoje stavove, liberalni i neoliberalni ekonomisti su često iz Smitovog dela uzimali samo ono što je njima odgovaralo.
Cilj bez namere
Ispadalo je da je Smit jednostrano zagovarao ideju da će tržište sve staviti na svoje mesto, dok je u stvarnosti predviđao i zastranjivanja kapitalizma.
Knjiga ima 900 strana, ali se lako čita jer je jednostavno napisana i puna je primera. Iako je tačno da je Smit pisao da slobodno tržište i što manje petljanja države u privredu doprinose bogatstvu naroda, istina je i da su njegove zamisli bile mnogo iznijansiranije nego što su to kasnije predstavljali zagovornici lese fer ekonomije. I Noam Čomski je to uvideo, podsećajući da neoliberali neprestano citiraju „nevidljivu ruku”, ali da je Adam Smit ovu sintagmu spomenuo samo jednom u Bogatstvu naroda i jednom u svom drugom najznačajnijem delu, Teoriji moralnih osećanja.
„Nevidljiva ruka” je metafora za ono što se dešava na slobodnom tržištu, gde je svaki čovek zainteresovan samo za svoje sebične interese, ali i gde, idući za tim svojim interesima, učini više dobra za zajednicu nego kad bi namerno težio opštem dobru.
„Pojedinac i ne zna da promoviše javni interes, niti u kojoj meri to radi. On samo pokušava da ostvari sopstveni interes. U tome ga vodi nevidljiva ruka – promoviše cilj koji nije bio njegova namera. Time što sledi sopstvene interese, on često unapređuje interese društva delotvornije nego kad stvarno želi da ih uznapredi”, piše Smit u Bogatstvu naroda.
„Ne očekujemo večeru zbog dobrote mesara, pivara ili pekara, već zbog toga što oni vode računa o sopstvenim interesima. Obraćamo se ne njihovom humanizmu već samoljubavi.”
„Nevidljiva ruka” reguliše ekonomiju kroz ponudu i potražnju, samointeres i takmičenje. Svako ko ide za svojim interesom mora da plati zaposlene, udovolji potrošačima i proizvodi što kvalitetnije, što je dobro za zajednicu. Tako se stvara „bogatstvo naroda”.
U istoimenom delu Smit se zalaže za manji upliv države u privredu ili, kako bi se današnjim jezikom reklo, za manje regulativa i poreza. Predlaže slobodan izbor privredne delatnosti i slobodnu potragu za svojim ekonomskim interesima. Piše u korist slobodne trgovine umesto protekcionizma, ali i tvrdi da je bolje za društvo da ima domaću proizvodnju nego da ulaže u prekookeansku trgovinu.
Smit nije bio slepi zagovornik slobodnog tržišta i u velikoj meri je predvideo i njegove negativne posledice. Uvideo je da pohlepa i težnja kao profitu dovode do siromaštva u delu društva, a da podela rada, čije je prednosti i sam obrazložio, dovodi do zamora i nesreće radnika. Kako je navodio, kad se jednom ustale, proizvođači će probati da zaobiđu zakone tržište, što mi danas vidimo u, na primer, antimonopolskim istragama Evropske komisije protiv „Gugla”. Upozoravao je protiv trgovačkih kompanija koje teže da postanu vlast i država, a mi ih sad prepoznajemo u multinacionalnim korporacijama i sporovima zbog toga da li je „Tviter” moćniji od vlade. Iako se zalagao za slobodno tržište, primećivao je da ono dovodi do zloupotreba i nejednakosti, tema po kojima je poznat naš savremenik Toma Piketi.
Težnja za interesom
Ukoliko se u obzir uzme i Teorija moralnih osećanja, u kojoj čitamo da je „čovekovoj prirodi da sudeluje u onome što se dešava drugima” i da je čovek žalostan zbog „nesreća nepoznatih”, jasno je da je Adam Smit video svet s mnogo više širine i nijansi nego što su to hteli da priznaju pobornici lese fer ekonomije. U Teoriji moralnih osećanja, koje je Smitovo ranije delo, čitamo da je bolje pokazati saosećajnost nego samointeres. Iako je samointeres dospeo u središnje mesto u kasnije objavljenom Bogatstvu naroda, Smit i ovde objašnjava da je regulativa koja bi štitila radnike „pravedna i poštena”.
Zbog misli da „čovek hoće samo vlastiti dobitak”, Smit je omiljen u Americi, posebno među republikancima. Škotski mislilac je radio na svom najpoznatijem delu u vreme dok je Amerika još bila kolonija, ali je Bogatstvo naroda izašlo 1776, u godini kad su Amerikanci proglasili Deklaraciju nezavisnosti. U gotovo isto vreme u Bogatstvu naroda je napisano da svako treba slobodno da teži za svojim interesom, a u Deklaraciji nezavisnosti da svako ima pravo da slobodno „teži ka sreći”.
U upravo objavljenoj knjizi Amerika Adama Smita Glori Lu ocenjuje da je Adam Smit postao „kulturna ikona” zahvaljujući upravo jednom Amerikancu, najpoznatijem liberalu našeg doba, Miltonu Fridmanu.
Ko je spremio večeru Adamu Smitu – naslov je još jedne popularne knjige u kojoj Ketrin Marsel ocenjuje da je poznati autor zanemario ulogu žena u ekonomiji i ženski rad u domaćinstvu. Aludirajući na mesare, pekare i pivare koji u „Bogatstvu naroda” spremaju večeru nepoznatim ljudima i tako čine opšte dobro, Ketrin Marsel se zapitala: „A ko je spremio večeru Adamu Smitu?” Bila je to referenca na majku Adama Smita, s kojom je slavni Škot živeo sve do njene smrti, a čiji rad u kući nije ušao u njegove teorije o stvaranju bogatstva naroda.
Jelena Stevanović
Izvor: politika.rs
