Током 2022. године могли смо да видимо три велика ватерполо такмичења: Свјетску лигу, Свјетско првенство и Европско првенство.
Ни на једном од ових надметања репрезентације Србије и Црне Горе нијесу ушле међу 4 најбоље екипе. То се не памти.
И то није случајно. Обје су доживјеле смјену генерација и уигравају „неке нове клинце“.
У међувремену ојачала је Грчка (олимпијски вицешампион). Шпанија (свјетски првак) Италија (освајач Свјетске лиге). Ту су још очигледно јаки Мађари и Хрвати. Американци су одиграли једно финале, Французи једно полуфинале (по једном избацили и Србију и ЦГ са ових такмичења).
Рећи ће неко: па добро све је то ту, мање-више исто. Па донекле је тако, али сврха овог текста је да покаже како је нијанса која разликује управо та – „делфини“ и „ајкуле“ су у слободном паду.
Додали бисмо: очекивано о прородно. Па не можемо узимати медаље сваког часа.
И не могу Филиповић и Ивовић играти 100 година. Можда је ово најбоља година за ресет. Ако је требало испадати, нека се бонус пораза истроши у 2022. Па догодине, полако у квалификације за Париз.
Е тамо ће и једни и други морати да гризу за медаље.
Оливер Јанковић
