Реаговање на текст „Kнез овога свијета“, аутора Брана Мандића, Вијести, 5. 9. 2022.
Не постоји земља у окружењу, чији предсједник скупштине не стане уз неког кардинала, муфтију или епископа приликом вјерске свечаности у којој учествује, рецимо, цио један град. Недавно је, на државној свечаности највишег ранга (отварању импозантног моста на Пељешцу) пред хрватским дужносницима и представницима ЕУ, дубровачо-неретвански жупан узвикнуо како од радости звоне ”црквена звона” свједочећи јединство Хрвата, у том часу. Наравно, у првом реду манифестације, срећан због таквих ријечи, сједио је свештеник римокатоличке цркве. Поред Хрватске, и друге, нама најближе, земље Европске уније (Италија, Грчка, Бугарска) имају такву праксу. Ове прве двије – практикују то од кад су се формирале, у 19. вијеку, као модерне демократије. Но и поред тих непобитних чињеница, Брано Мандић брине о томе куда је кренула Црна Гора, онда када наша предсједница Скупштине стоји уз патријарха и друге свештенике у Савини.
Не постоји вјерска заједница, у цијелом свијету, која у својим редовима нема неке ватреније говорнике који своје вјерске ставове износе оштрије, маниром старозавјетних пророка или новозавјетних апостола, онда када им срце гори од упозорења. Или, ако хоћете, маниром самог Брана, када главом и брадом, вјешто ”крпи” по свим темама и актуелним ликовима, на граници псовке и духовитости. Па ипак, исти Брано Мандић, један од најписменијих живих Црногораца, ево већ мјесецима уназад искључиво лови грешке свештеника СПЦ – као да једино међу њима има таквих говора, који искачу или одударају од уобичајеног црквеног наратива. Можда зато што је СПЦ најбројнија и најдоминантнија духовна снага у Црној Гори, а он, ваљда, забринут за стабилност и напредак цијелог нашег друштва? Могуће. Легитимно је и потребно радити на општу ползу. Само посљедњи Мандићеви текстови врве од непринципијелности и некаквог помрачења здравог просуђивања. Па као такви – вријеђају вјерска осјећања многих.
Двор владике Никанора у Банату, његове одежде и појава међу народом, нијесу нешто чега нема међу свим традиционалним црквама и вјерским заједницима свуда по Европи. Интонација његовог говора и осуде параде ЛГБТ особа имају себи сличне наступе других духовника монотеистичких религија, на свим меридијанима. И како тамо, тако и овдје – такве интонације не спадају у званична учења и ставове тих заједница, већ у реторичку слободу говорника, која може и правно да се квалификује ако треба, да се законски санкционише уколико се нађе за сходно, али не може да се генерализује и уопштава – без друштвене штете и интелектуалног стропоштавања. Поготово ако се г. генерализатор и уопштавач (у овом случају г. Мандић) прави слијеп и глув пред другим бројним благим бесједама и милосрдним ђелима човјекољубља која чини СПЦ од Пљеваља до Улциња, и шире од Црне Горе.
Мандић каже да ријетко чита Библију, у шта, морам признати, не вјерујем. Његови текстови које сам доскора радо читао – свједоче супротно. Али видим да ријетко посјећује или уопште не прати црквена богослужења СПЦ или ето рецимо – програме црквеног радија, странице црквене штампе. Начелно гледано, то му се не може приговорити. Свак има слободу да чита и прати шта хоће. Никоме се од нас не треба наметати (нити је то могуће чинити) обавеза да иде у цркву. Никоме осим Брана Мандића. Зашто? Па зато што он непрестано пише о цркви, доноси закључке, упозорава и – углавном негативно је карактерише. Е отуда би, за њега, дубље понирање у тему морао бити императив.
Не, не мора никад написати нити једног позитивног слова о Цркви, али му неки истраживачки принципи налажу да обиђе, види, упореди, сабере и одузме. Тада, никако не би могао рећи да свештеник који је поменуо оружје ”не иде корак даље од колега”. Јер то – није истина. Није истина ни кад ”Рећи ће неко” каже како је СПЦ ”прерасла у култ обожавања… крви и оружја”. Брано може то да напише, али Богу хвала, могу и ја да га демантујем.
Епископ Никанор, када помиње Путина и оружје, не износи нити званична нити основна црквена учења. Такве паралеле и алузије дио су бесједничког надахнућа које бесједника може учинити (не)успјешним – и ништа више од тога. Цио живот проведох по црквама и манастирима и нијесам никада био ни на једном црквеном сабрању гдје се вјерницима дијели оружје нит се ико на таквим јестима позива у бој.
Ако неко сумња да ствари стоје другачије нека путем овдашњих медијских акумулатора мржње и подјела организује ”специјалну емисију” о томе са ”специјалним” гостима, или нека пријави надлежним органима своје страхове. Оно што неће проћи без одговора то је подразумјевање и прећутни договор да је најгнуснија лаж постала истина.
Па не иду толики грађани Црне Горе у цркву, на литургије и литије, не посте и не моле се Богу – призивајући и ”обожавајући” крв и оружје. Та подвала смрди, и ред је да на то укажемо. Образован човјек попут Брана, када помиње њемачке душегупке из Другог свјетског рата, морао би да наведе колико је свештеника било са ове, а колико са оне стране врата нацистичких душегупки. Kолико их је завршило у фашистичким јамама, а колико је крај рата дочекало без главе на раменима? Kоме од њих је било суђено да умре, а коме никад није суђено ни пресуђено од стране оних који су их побили. Голоруке наравно.
Свештеници који су, махом (о попу Ђујићу и сличним примјерима свештеника који су се латили пушке када су у њиховој најближој околини кукали Јадовно, Глина и Пркос – можемо другом приликом) током највећег свјетског рата били или голоруки, или са крстом и јеванђељем у рукама, али свакако без оружја. Е па Брано, нећемо тој Цркви ни сада, у грађанском миру, приписивати оружану силу, док неко добро не заврне рукаве и не докаже пред судом и истражним органима своје мрачне и бајковите визије.
У супротном – оваквим произвољностима не градимо државу, него засађујемо вегетацију џунгле. А у џунгли не важе аргументи него крици и урлања оних који хоће да буду најгласнији. Мислим да иза себе имамо вјекове државне еманципације, и да овакво плашење народа поповима, не би пристајало ни оним комесарима из доба једноумља, а камоли просветитељски настројеним списатељима, какав је био и какав би, вјерујем, могао да буде г. Брано Мандић.
Извор: Вијести
