Пише: Невена Даковић
Разум и раскалашност
„Бриџертонови“ су нови наслов „Нетфликсових“ раскошних костимираних историјских драма или романса баштине, настао адаптацијом серије романа о потрази за љубавном срећом осморо деце велике породице. Иако амерички књижевни серијал претендује да буде породична сага, женски роман и модернизовани наклон британској женској књижевности 19. века, ипак предвидљиво остаје безлични „љубић“ епохе и летња забава у маниру Аманде Квик или Норе Робертс. ТВ серија која следи образац визуелно раскошно приповеданог преплета романсе, не експлицитно, али довољно страсно и сугестивно приказаног секса, сплетки, проводаџисања, срећних љубави, промашених бракова, скандала и породичних драма у, по много чему, модерно попкултурно осликаном Лондону (нехајно помињаног као Град/Тхе Тон) доба регенства (1811 -1830) логично, такође, остаје на ободу листе серија наслеђа.
Свет „Бриџертонових“ је свет матријархата на свим нивоима – од породице (мајка и удовица леди Бриџертон), друштва (леди Данбар), империје (краљица Шарлота) до метафикције (Звиждаљка) – и где су женски псеудоџејностиновски ликови у центру пажње. Трећа актуелна сезона је само номинално прича о путу од пријатељства до љубави најмање харизматичног Колина Бриџертона (Лук Њутон), док је пажњу и емпатију публике украла Пенелопи Федрингтон (Никол Кофлан). Саображена канонима лепоте и телесности Рубенсових модела и у сталним еманципаторским настојањима живљења према својим жељама и принципима, она је тачка у којој се највише приближавају удаљени светови пера женске литературе, сестара Бронте, Дорџ Елиот, Лујзе Меј Олкот, „наше“ Мирјам и Џулије Квин. Сва одступања и различитости у укупном резултату, не само да не ремете популарност „Бриџертона“ подржану интензивном и осмишљеном кампањом на друштвеним мрежама, те стратегијом приказивања у два дела са размаком од месец дана која подржава велика очекивања после ефектног цлифф хангера четврте епизоде актуелне сезоне већ и подстичу гледалачку глад за сличним серијама.
Иронични отклон/поклон
Три сезоне „Сандитона“ (ПБС) настају према истоименом недовршеном роману Џејн Остин, тестаменталном остварењу који је верно, искусно и надахнуто разрадио и дописао Ендру Дејвис („Гордост и предрасуда“; „Соба са погледом“, 2007; „Повратак у Брајдсхед“, 2008 ). На фону живописног градића који треба да постане монденско летовалиште, и његових живахних, зачудних, а опет препознатљивих становника класична остиновска хероина Шарлота (Роуз Вилијамс), после низа перипетија које сумирају мотиве и ситуације претходних романа („Разум и осећајност“, „Гордост и предрасуда“, „Нортингемска опатија“) коначно налази „господина правог“.
Сивило године ковида, које је бинџовање успоставило као начин гледања ТВ серија, разбила је премијера прве сезоне историјске романсе „Бриџертонови“, популистичког и попкултурног судара светова Џејн Остин и ТВ серија „Скандал“ и „Трачаре“. Реч је о адаптацији серијала романа Џулије Квин који упркос свему не трпи суштинско поређење са Џејн Остин јер су чак и опажања тајанственог наратора-коментатора „Звиждаљке“, која у својим лифлетима открива тајне и скривене игре монденског Лондона, неупоредива са препознатљивим и за доба модерним и иновативним приповедачким стилом британске ауторке. С друге стране као старовременска верзија колумнисткиње Кери Бредшо („Секс и град“) или можда ПР фиксерке Оливије Поуп („Скандал“) „Звиждаљка“ најпре повезује „Бриџертонове“ и „Трачару“. Пратеће увођење мултирасног света, пак, последица је, увреженог принципа подела улога без обзира на боју коже (цолор блинд цастинг ) продуценткиње Шонде Рајмс и сценаристе и креатора Криса ван Дусена („Скандал“, „Увод у анатомију“).
Социјално и историјски свеснији заплет, психолошки уверљивији ликови свестране сталешке припадности, сензуални, али ипак чедни искази љубави су мање спектакуларно, раскошно (без атрактивних класично расписаних аранжмана савремене популарне музике) и раскалашно (у поређењу са призорима ноћног живота Лондона и џентлменских провода „Бриџертонових“) екранизовани. Но отклон, развијена самосвест и интелигентна критика сентиментализма приповедачког поступка и стила чине „Сандитон“ неупитним примером романси баштине, што је и различитост која га препоручује за упоредо гледање.
Питање боје коже
Романсе баштине или серије наслеђа (приближни преводи херитаге сериес) јесу наративи романтизације прошлости и ретро шика прохујалог доба посвећени прагматичном иако индиректном „измишљању традиције“ и стварању националног идентитета у кључу популарне, а понекад и алтернативне историје преко потребне као подршка политичкој агенди турбулентне садашњости. Као дериват филма баштине – од „Ватрених кочија“ (1981), Мерчант Ајвори продукције („Соба са погледом“, „Пут у Индију“, „Хауардов крај“) до „Донтонске опатије“ – преносе „културне вредности које треба да буду сачуване“ одабране у духу политичког конзервативизма (нај)виших класа година дубоке кризе и владе Маргарет Тачер. Но услед критички сензибилизованог читања прошлости, романсе баштине постају и говорнице опримираних и маргинализованих идентитета – радничке класе, жена, популације из колонија или квир група, чиме долазимо до једне од кључних разлика конструисаних универзума приче. Иако су обе серије места оглашавања поданика Империје различите боје коже, у „Бриџертоновима“ је то ствар продуцентског манира и традиције глобализоване „Дизнијеве“ и бродвејске продукције која не изазива запитаност ни друштва ни публике. У „Сандитону“ појава црнпурастих ликова са плантажа шећерне трске поседује наративни алиби и историјско утемељење, који као логично објашњење наговештеног преображаја империје у постколонијално космополитско друштво чине да серија савршено одјекује савременом Британијом, сагласно имиџу политичара новог миленијума, питањима краљевске породице о боји Арчијеве коже и критици дискриминишуће апсолутне белине „Убиства у Мидсомерсу“.
Нетфликсов „Проблем три тела“ се претвара у проблем од пола милијарде долара
Обе серије смештене су у бурне године почетка 19. века и европских ратова, али док је историја активни елемент заплета у „Сандитону“ (пук војника овенчаних славом победе над Наполеоном долази у град) – а везано с тим и у „Белгравији“ када битка код Ватерлоа одређује судбину јунака или „Донтонској опатији“ која почиње потонућем „Титаника“, а наставља се Великим ратом – у „Бриџертоновима“ историја је наметљиво одсутна, а битке су измештене на мелодрамски терен. Географија серија према делима Остинове води нас по Британији у обухватним потезима мапира културну баштину, док су „Бриџертони“ заробљени у готово обезличено глобализованој метрополи.
На крају треба поменути супротстављеност сценаристичких перспектива Ендруа Дејвиса или Џулијана Фелоуса („Донтонска опатија“, „Белгравија“) и Ван Дусенове оптике лишене британског поимања традиције, баштине и историје. Зато у ТВ серијама „Тон“ личи на Њујорк с почетка 20. века, Њујорк из позлаћеног доба на Лондон половине 18. века, а само замишљени „Сандитон“ на архетипску енглеску идилу доба регенства, глатко употпуњавајући спектар романси баштине намењен надасве неспутаном и неподношљиво лагодном гледалачком уживању.
Извор: НИН
