Пише: Ненад Радичевић
Када су берлинске власти само неколико недеља од Хамасовог напада на Израел и почетка Израелског рата у Гази прошлог октобра увеле општу забрану свих пропалестинских протеста, она није могла да ћути. На обичном картону је исписала је поруку „Као Јеврејка и Израелка: Зауставите геноцид у Гази“, изашла на један берлински трг и високо га подигла. Педесетшестогодишња психоаналитичарка седе коврџаве косе није ни сањала да ће само десетак минута касније бити приведена у полицијску станицу.
„Нисам мислила да ћу бити приведена због тога. Испоставило се да сам била наивна“, каже Ирис Хефетс, која се пред полицијом позивала на устав и то да она сама не може да представља скуп људи те да стога није прекршила забрану окупљања. „Кренула сам да се расправљам са полицајцима. Наравно, знам да сам привилегована. Ја сам Израелка. Јеврејка. Жена. Ја сам старија жена са седом косом. Да сам млади Арапин, била бих пребијена. И људи који су стајали поред мене, који су били млади Арапи, били би пребијени да су носили кефију (палестинску мараму) или палестинску заставу“.
Привођење је није обесхрабрило. У новембру је поново изашла на улицу са истим плакатом, али сличном брзином су се појавили полицајци и привели је због „подстицања расне мржње“. Ове оптужбе су месецима касније одбачене, док је упорна Јеврејка увелико „зарадила“ и треће хапшење због тога што је на улицу изашла са плакатом „Ционизам убија“, који јој је одузет.
Хефетсова је полицији уложила жалбу и тражи да јој се врати одузети транспарент, јер намерава да га, како каже, изложи у будућем „музеју палестинског ослобођења“.
Упркос сталним привођењима, ова Израелка, која више од 20 година живи у Берлину, не одустаје од протеста. Сада углавном носи транспарент са крајње уопштеном поруком „Јевреји против геноцида“. Али и тиме ризикује да је у Немачкој осуде за кривично дело ширења антисемитизма иако је представница организације Јеврејски глас за мир. Протеклих месеци она је постала својеврсна икона пропалестинских протеста у Берлину, али и живи доказ разапете атмосфере у којој живе они чланови малобројне јеврејске заједнице у Немачкој, који јавно критикују поступке власти у Израелу.
На улицама Берлина, протеклих годину дана траје својеврстан рат између произраелских и пропалестинских демонстрација прожет жестоким реакцијама берлинске полиције, али и приметне појаве да се „борба против антисемитизма због историјске одговорности“ Немачке олако претвара у средство репресије, цензуре и ућуткивања Палестинаца, муслимана, миграната, крајње левице, уметника, професора, студената, па чак и Јевреја који критикују политику Израелске владе и рат у Гази.
Рамзи Баруд: Због чега израелски планови у Гази неће успјети
Колико тензије расту најбоље сведоче све више повређених пропалестинских активиста, али и недавни напад на министра културе Берлина Јосефа Хијала, који се протеклих месеци истакао у „култури поништавања“ и укидању финансијске подршке свима који критикују или окривљују Израел да спроводи геноцид у Гази.
Рат у Гази је у Берлину разбуктао неколико правих бојних поља. На демонстрацијама, антисемитизам ратује против исламофобије. На политичкој левици, немачки произраелски Антидојч покрет против „пробуђених“ левичара и левих либерала. На уметничкој сцени, активизам против бирократског ућуткивања критичног размишљања, а на универзитетима, професори и студенти постколонијализма против присталице Израела и владајућег немачког тумачења антисемитизма.
НЕМАЧКИ ЛЕВИЧАРИ УЗ ИЗРАЕЛСКУ ВЛАДУ
Израелски левичари у Берлину су чак покушали једним демонстрацијама да позову своје немачке идеолошке колеге да учине нешто, узвикујући берлинским улицама „Добро јутро, немачка левице! Твоје ћутање је наша смрт“.
Али, око „безусловне лојалности држави Израел“ као „државног разлога“, то јест суштинском националном интересу Немачке, створена је својеврсна света заједница немачких политичких партија. А у њој су сви – од крајњих десничара у Алтернативи за Немачку, преко демохришћана, либерала, социјалдемократа и Зелених па до крајњих левичара у Левици. Са изузетком Савеза Саре Вагенкнехт (БСВ), који се усуђује да критикује потезе израелске владе, осталим је свака критика Израела аутоматски означена као антисемитизам, па чак и ако долази од немачких Јевреја.
Консензус свих политичких странка заправо је покварио легендарни левичарски политичар Оскар Лафонтен када је на конгресу БСВ-а, који предводи његова супруга, жестоко критиковао потезе израелске владе док је истовремено истакао да 27. јануар као Дан сећања на Холокауст захтева „да се увек залажемо за Јевреје укључујући државу Израел“. Овај некадашњи лидер Левице и СПД-а јасно је оптужио Израел за ратне злочине у појасу Газе, позвавши на моментални прекид ватре, прекид наоружавања и дипломатске преговоре.
Међутим, ово је апсолутни изузетак не само на немачкој левици већ на целокупној политичкој сцени. То је довело до тога да су немачки Зелени и Левица минулих годину дана раскинули добре везе са светском „пробуђеном“ левицом, еколошким активистима и пацифистичким и постколонијалним покретом, оцењујући да они својим пропалестинским ставовима шире антисемитизам. Тако је дошло до тога да у Немачкој пропалестински блок добија подршку само малих марксистичких и анархистичких група, као и студентских организација.
Да парадокс буде још већи, чак и међу марксистичким организацијама је дошло до поделе. Рат у Гази напрасно је у фокус јавности вратио једну левичарску групу која је скоро па била заборављена. У питању је Антидојч покрет, који је настао у време уједињења две Немачке када се у појединим антифашистичким марксистичким круговима створио страх од стварања четвртог немачког рајха и новог убилачког немачког национализма.
У перверзном обрту околности, овај покрет левичара, који су се противили немачкој држави уз мото „Никад више Немачка“, сада су међу левичарским организацијама постали својеврстан носилац државне политике о праву на постојање Израела као делу сврхе постојања Немачке. Тако се на њиховим протестима могу видети уједињене заставе Антифе и Израела, јер је Антидојч покрет данас представник најтврђе солидарности са Израелом и критике било каквог израза солидарности са Палестином.
ОТПОР НА УНИВЕРЗИТЕТИМА
Таква жучна атмосфера подељености и сукоба, која се највише види на улицама, прелила се и на културну сцену и на универзитете у Берлину. Само у првих месеци од почетка рата у Гази отказано је на стотине изложби и наступа, као и повучени бројни позиви за професуре и јавне дебате. У атмосфери у којој су сви културни радници баш као и сви муслимани у Немачкој стављени под општу сумњу уколико се јавно не дистанцирају Хамаса и суздрже од подршке Палестини, и сами уметници су кренули да раскидају уговоре са немачким манифестацијама и институцијама културе.
Поделе на левичарској сцени и државно сузбијање критичких тонова према Израелу довели су до радикализације различитих група што се најбоље види на берлинским универзитетима, где се већ месецима нижу тензије од прекидања предавања, преко тога да студенти ректора називају „књишким примером антисемите“, до упада полиције и хапшења студената који заговарају пропалестинске ставове.
И док учесници сукоба се међусобно оптужују за антисемитизам односно исламофобију, очигледно је да има и једног и другог. Чини се очигледним да се немачка кривица за Холокауст постепено преобраћује у све отворенију системску исламофобију и ксенофобију а све у име борбе против антисемитизма. Истовремено, међу муслиманима у Немачкој је антисемитизам присутнији него у општој популацији, а полицијско сузбијање подршке Палестинцима само је радикализовало протесте и охрабрило исламисте да на њима отворено подржавају Хамас.
А док Немци тврде све чине да спрече антисемитизам, чини се очигледним да то раде и по цену да отежају живот ово мало Јевреја који данас живе у Немачкој. А како то изгледа показала је једна од немачких уметница јеврејског порекла када је на друштвеним мрежама поделила преписку са представницима једног немачког музеја, који прво одушевљено хвале њене уметничке радове, али одмах истичу да су „шокирани твојом последњом објавом на Инстаграму, која иде у политичком правцу који нам се не допада“. Према њиховој оцени, проблематична је њена подршка објавама „Ослободите Палестину“, али да би могли да прихвате само „Ослободите Палестину од Хамаса“.
„Немци преузимају на себе ауторитет да дефинишу шта ја антисемитско. Ја сам тамо схваћена као таква“, рекла је за „Харец“ филмска ауторка Хила Пелег, истичући да немачка подршка Израелу иде и на рачун израелске левичарске перспективе. „Немце није брига“.
Додуше, назнака промена се налази у најновијем новинарском открићу да од марта ове године немачка влада није одобрила ниједну испоруку наоружања Израелу. Иако званични Берлин ћути о томе, ово представља значајну промену става.
Извор: Нови Магазин
