Piše: Bratislav Nikolić
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to.
Svetska premijera igranog filma Izlet reditelja Nenada Pavlovića biće održana 21. decembra u 19 časova, u Sava Centru, u okviru manifestacije “Najduža noć filma”. Izlet je snimljen prema adaptaciji istoimenog romana slikara Miće Popovića, a po scenariju njegovog sina Jovana Popovića. Ovo je priča koja govori o traganju mladog umetnika za smislom, slobodom, umetničkim izrazom, ali i pronalaženjem svog mesta u svetu koji ga okružuje. Glumačku podelu filma čine Stefan Vukić, Dragan Bjelogrlić, Miki Manojlović, Jovo Maksić, Nenad Heraković, Radoslav Rale Milenković, Denis Murić, Radoje Čupić, Milena Pavlović, Milena Radulović, Milica Trifunović, Marija Opsenica, Elizabeta Đorevska i Antonio Scarpa. Nakon trilera Trag divljači (2022), ovo je Pavlovićev drugi dugometražni film. “Ideja je”, kaže naš sagovornik, “potekla od Nebojše Pajkića, koji je svom prijatelju, producentu Predragu Buci Popoviću, preporučio roman Izlet Miće Popovića kao zanimljiv materijal za ekranizaciju i kreiranje neobičnog, umetničkog road–movieja na rečnom šlepu. Pajkićev predlog bio je i to da se adaptacija Mićinog romana u filmski scenario prepusti njegovom sinu, Jovanu Popoviću. Usledio je poziv sa predlogom da pročitam scenario i pridružim se timu. Zainteresovao me je sadržaja putnih dešavanja u literarnom svetu Miće Popovića. Sve to bilo je primamljivo i nalik estetici prošlih, crno–belih vremena. Uz to, pratio me osećaj odgovornosti prema veličini autorovog dela, kao i zebnja od upuštanja u nepoznato.
“VREME”: Zanimljivo je da je scenario radio sin Miće Popovića, ti si sin Živojina Pavlovića, glumi sin Slobodana Aligrudića, ali i tvoja sestra Milena… a ova priča kao da je svojevrsna posveta Crnom talasu, Mediali, ali i drugim umetničkim formama iz prošlog vremena i drugog konteksta. Koliko je sve to uticalo da rezultat bude takav kakav jeste?
NENAD PAVLOVIĆ: Postoji tu još mnogo drugih veza koje su se usput razotkrivale, naročito kada je reč o saradnicima. Pre svega, novorođeno prijateljstvo sa Jovanom Popovićem i njegovom suprugom Vesnom, bliskost kao sa osobama iz ranog detinjstva, vraćali su me u pomalo zaboravljen ambijent iz mladosti, koji je pomogao u ponovnom stvaranju nekih prošlih vremena na filmu. Ipak, suštinska povezanost je još bitnija, čini mi se. Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to.
Vladeta Jerotić : Da li je težnja ka usavršavanju urođena čoveku?
Roman Izlet nastao je kao oblik autoterapije Miće Popovića pošto je njegov otac izvršio samoubistvo. Autorov alter ego, glavni junak Toma, beži od društva u potrazi za individualnom slobodom i u tom bekstvu suočava se s rekom, divljinom, neprijatnim saputnicima, sve do preživljavanja na ostrvu daleko od svih. Iako u romanu ne postoje indicije o samoubistvu Tominog oca kao okidaču za njegovo odmetništvo, jasna je alegorija da Tomina odiseja “do kraja reke”, simboličkog “kraja sveta”, zapravo predstavlja (očev) “kraj života”. To je mesto na koje Toma dolazi da se suoči sa besmislom kratkotrajnosti ljudskog života u odnosu na beskonačnost vremena i prostora u univerzumu. Popovićev pokušaj da vrati Tomu – nakon doživljaja kreativne slobode u bespuću bez ljudskog društva – u grad, porodicu i sistem (od kojih je i pobegao), nije Popovićevo priznanje pobede smrti nad životom, već osvešćenje da samo stvaralačka posvećenost može da prevlada ništavilo. Pretpostavljam da se Mića, kao dete rođeno posle Prvog, a kao mladić aktivni učesnik Drugog svetskog rata, rano susreo sa smrću.
Zanimljiva je u tom smislu paralela između Miće Popovića i tvog oca u ranom životnom dobu.
Mlađi po rođenju, takođe rođen između dva rata, moj otac Žika je ubijanjima prisustvovao kao dete. Ipak, prvi pravi susret sa smrću dolazi kod njega u ranoj mladosti, tokom studija, kada oboljeva od tuberkuloze. On provodi dane u sanatorijumu, naprežući mozak da prihvati činjenicu da je smrt iza ćoška i da kraj dolazi neminovno, neočekivano, bez upozorenja. Nakon radosti izlečenja, ali potom i remisije bolesti, te povratka u slovenački sanatorijum na Goliji, besmisao smrtne pretnje postaje još snažniji. Međutim, sa njom jača i otpor, nemoćni bes zbog neostvarenih mogućnosti, žal nad propuštenim prilikama i rađa se obećanje samom sebi – svaki novi dan nova je prilika da se stvori nešto novo. Ne znam da li se Mića, pre očeve smrti, suočio sa gubitkom sličnim gubitkom jednog od roditelja, ali siguran sam da je delio sa Žikom osećanje iskonske posvećenosti stvaralaštvu, kao jedinom protivotrovu za smrtnost.
Izlet je neka vrsta eksperimentalnog filma, meditacije, kontemplacije… i nipošto komercijalan. Kako u današnje vreme snimiti ovakav film? Šta sve mora da se ispuni?
Bez imalo preterivanja: mora da se desi čudo. Producentski potez Buce Popovića da investira u samostalnu proizvodnju iskoraka u nepoznato, iz čisto altruističkih nagona, toliko je neuobičajen po standardima današnjice da će zasigurno u pojedinim krugovima biti okarakterisan kao ludački neoprezan ili opasno nerazuman. Postoji i verovatnoća da će, ipak, ostati upamćen kao vizionarski. Prava je retkost, takoreći anomalija u sistemu, u vremenu u kojem se sve odvija ubrzano, u kojem smo zatrpani informacijama i u kojem je osnovna vrednost profit, istinska je, kažem, retkost da se ukaže prilika za snimanje nezavisnog filma sa potpunom autorskom slobodom.
Ovo je na neki način i priča o neograničenoj slobodi kao utopiji i o tome koliko je ona neostvariva, pa čak i za umetnika. Deluje da danas svi to znamo, ali nekada je idealizam bio snažniji pa se više verovalo u ostvarivost neostvarivog?
Teško je reći. Možda se više verovalo zato što nije postojao snažan protok informacija kao danas, pa je nedostajao naš svemudri pogled na svet zasnovan na veštačkoj inteligenciji. Taj pristup nas, zahvaljujući instant pristupu svakoj besmislenoj teoriji zavere, dodatno izluđuje i gura u paranoju čak i kada je reč o krajnje bezopasnim temama. A možda je stvar baš u tome što su generacije rođene u prvoj polovini XX veka, nakon bezumnog nasilja, ratne pustoši, neizvesnosti i straha za sopstveni život, idealizam doživljavale snažnije, verujući da posle fašističkih strahota ljudska svest ne može podleći zaboravu.
Glavni glumac je mladi Stefan Vukić, koji se jako dobro snašao u zahtevnoj ulozi u kojoj je njegov lik stalno prisutan i traži maksimalnu posvećenost. Kako si došao baš do njega?
Povlastica višegodišnjeg rada na poziciji kasting direktora pruža mogućnost praćenja glumaca kroz razvojne godine, počev od studentskih dana. Upravo tako sam upoznavao Stefana i stvarao utisak o kvalitetima koji su često skriveni nesigurnošću, neiskustvom, ličnim strahovima. Pažnju je počeo da mi privlači neobičan izgled, kao i moć transformacije. Neoboriv dokaz predstavljalo je njegovo tumačenje uloge policijskog inspektora mađarskog porekla, iz Subotice, u seriji Kljun.
Miloš Aligrudić, bivši političar i sin Slobodana Aligrudića, mnoge će iznenaditi svojom odličnom glumom u filmu i čak ne tako malom ulogom. Kako je došlo do njegovog angažovanja?
U mašti sam se poigravao idejom kako bi bilo sjajno da Alijin sin, Miloš, koga ne poznajem izuzev preko TV ekrana kao političara, poseduje nasleđe očevog enormnog glumačkog talenta koji je bio u ravni sa Pavlom Vujisićem i Oliverom Marković. Na taj način bih mogao da mu poverim ulogu Blagoja Jotića, koju je igrao Miki Manojlović u Tragu divljači, lika koji se proteže kroz nekoliko romana i pripovedaka mog oca, sabranih u ediciji Divlji vetar. Naime, Žikin film Zaseda iz 1969. delimično je zasnovan na priči “Legenda”, u kojoj je glavni antagonista pukovnik Ozne po imenu Jotić i kojeg igra upravo Slobodan Aligrudić. Velika i kompleksna uloga bila bi ipak preveliki zalogaj za bilo koga osim za velikana, kao što je Miki. Stoga sam strpljivo sačekao priliku koja se ukazala u Izletu i jednu od uloga dodelio Milošu Aligrudiću. Ispostavilo se da je on porodični prijatelj Jovana Popovića i Vesne Popović (još jedna neobična koincidencija), te smo se ubrzo složili da tumači ulogu jednog od putnika na šlepu.
Ponovo pominjemo tvog oca. Ranije si govorio da ti je smetala njegova senka kako bi počeo da radiš. Deluje da si se sada opustio u tom smislu i prigrlio si njegov uticaj bez otpora. Oseća se blago prisustvo atmosfere iz filma Kad budem mrtav i beo, na primer.
Hvala na komplimentu. I ja imam osećanje da postoje dodirne tačke sa Žikinim filmom, nastale van okvira planiranog omaža Crnom talasu. Iskorak koji sam načinio u prevazilaženju bremena velikog oca izgleda da deluje tek u Izletu. Prihvativši neodoljivu ponudu tek sam naknadno otkrio koliko je priča Izleta lično moja, iako isprva ne deluje tako. Ipak, introspektivni pristup svesti glavnog junaka, demaskiranje bola za gubitkom oca, produbilo je odgovore koje sam izbegavao.
Jedna od očiglednih stvari u filmu jesu fenomenalni kadrovi koji podsećaju na slikarstvo…
Direktorka fotografije Bojana Andrić posvećena je i dragocena saradnica. Zajedno sa kostimografom Jelenom Petrović i scenografom Zoranom Petrov, sastavljali smo ideje o kadrovima i vizuelnom stilu, nabacujući predloge kroz reference iz filma, fotografije ili slikarstva. Paleta boja svedena je na nijanse sive, kao i na kontraste između tamnih i svetlih kostima naspram svetlog neba ili tamne površine unutrašnjosti broda. Autentična atmosfera priče, sivilo grada, patina i rđa broda, uz kostim zasnovan na teksturi i zasićenosti boje ili šare, delovi su mozaika u estetici ulja na platnu u muzejskoj galeriji ili kontrastne fotografije krupnog zrna. Ti delovi su neretko dodatno kolorisani i docrtavani, njihova vrednost je gotovo magijska, u njima su zarobljene trunke života nedotaknute prolaznim vremenom.
Da se osvrnemo na još jedan važan detalj, a to je perfektan, čist zvuk, što se baš retko dešava u domaćim filmovima.
Drago mi je da to čujem. Za to su odgovorne dve osobe, podjednako dobrog sluha i talenta, posve suprotstavljenih karaktera. Najpre, za snimanje zvuka bio je zadužen Branko Đorđević, legenda srpske kinematografije. Njega sam na oba filma dovodio u nemoguće situacije, snimanje dijaloga usred buke saobraćaja, recimo, ili buke na reci, tandrkanja brodskog motora i drugih otežavajućih okolnosti. Na sve to on je uzvraćao uvek dobrodušnom, zen-budističkom smirenošću. Na drugom kraju postprodukcione obrade finalnog zvuka nalazi se Aleksandar Protić, prznica kratkog fitilja i još kraćih nerava, čiji sluh, talenat i osećaj opravdavaju svaku neočekivanu reakciju. On je jedini saradnik koji je prisutan na svakom mom igranom projektu, počev od studentskog ispitnog filma s II godine, rađenog daleke 2000. godine, pa sve do Izleta punih 25 godina kasnije.
Film je snimljen uglavnom na rečnom ostrvu na Dunavu i na šlepu, tokom leta. Koliko je to bilo zahtevno?
Postojali su velika bojazan i opravdan strah upravo zbog neuobičajenih uslova na reci, otkad se, dakle, prebacite sa obale pa do kraja radnog dana. Izloženi ste nevremenu, nezaštićeni od mogućih padavina, prepušteni vodostaju i, ponajviše, u milosti i nemilosti bogova brodskog motora, teške mašinerije koja nas je sjajno služila. Nju smo dva dana pred kraj snimanja na šlepu propisno izmučili i doveli na ivicu preživljavanja… Sve zarad ostvarenja ideje.
Izvor: Vreme
