Piše: Danko Strahinić
Nedavno se navršilo deset godina od pojave albuma „Riza“ , prvenca grčkog psihodelik-stoner benda Villagers of Ioannina City, pa koristimo priliku da se podsetimo ovog nesvakidašnjeg izdanja.
Villagers of Ioannina City su pažnju šire publike privukli svojim prvim albumom „Riza“ (gr. Ρίζα, naziv znači Koren) (2014) koji je gotovo u celini bio otpevan na maternjem jeziku. Uprkos jezičkoj barijeri album je postigao veliki uspeh kod ljubitelja tvrđeg zvuka.
Još od pojave njihovog promo materijala Villagers of Ioannina City su se pokazali kao stoner i psihodelični bend koji se izdvajao od ostalih zvukom sličnih sastava zahvaljujući svom odnosu prema narodnoj tradiciji. Kako i samo ime kaže, Villagersi potiču iz okoline Janjine, grada u grčkom delu Epira, u kome je narodna muzička tradicija vrlo živa i prisutna u javnom životu kroz delovanje različitih pojedinca i ansambala, ali i zahvaljujući održavanju tradicionalnih panađura.
Sem autorskih pesama, na ovom albumu su se našle i narodne pesme Epira odsvirane u novim aranžmanima. Uz neparne ritmove i polifono pevanje, muzika Villagersa je obogaćena zvucima klarineta, gajdi, kavala i drugih tradicionalnih instrumenata. Bend je pokazao da se kroz utemeljenost u muzičkoj tradiciji i vešto muziciranje, može i u modernoj formi predstaviti bogato narodno zvučno nasleđe njihovog zavičaja. A kako je to neko lepo primetio, folk elementi su deo muzičkog DNK članova benda.
U jednom intervjuu, Aleks Karametis (Αλέξης Καραμέτης), gitarista i pevač benda, je to pojasnio. Naime, oni su oblikovani divljom prirodom koja ih okružuje i muzičkom tradicijom jedinstvene harmonije stare stotinama godina u čije stihove su utkana ljudska osećanja i doživljaj sveta oko njih. Stoga je za Villagerse proces sjedinjenja modernih urbanih zvukova sa onima iz prirode, zatim zapadne rok muzike sa tradicionalnom, kao i inkorporiranje „istočnjačke“ mikrotonalne muzike i one iz drugih delova sveta došao potpuno prirodno.
Villagers of Ioannina City uz Karametisa tada su činili Akis Zois (Άκης Ζώης), bas gitarista i Aris Janopulos (Άρης Γιαννόπουλος), bubnjar, Ahileas Radis (Αχιλλέας Ράδης) na klavijaturama i talentovani multiinstrumentalista Konstantis Pistiolis (Κωσταντής Πιστιόλη), koji je svirao aerofone instrumente kaval, gajde i klarinet. Takođe na pojedinim pesmama, ranije predstavljenim na prvom promo materijalu benda, klarinet je svirao iskusni muzičar romskog porekla Janis Haldupis (Γιάννης Χαλδούπης). Zvuk klarineta zauzima naročito mesto, onakvo kakvo ima u grčkoj tradicionalnoj muzici. Zapravo klarinet je u solo deonicama preuzeo ulogu gitare, dok su bubnjevi takođe u prvom planu, producirani tako da zvuče kao tradicionalni udarački instrumenti (goč, def i dr.).
„Riza“ je za nenaviknute uši nešto potpuno novo i intrigantno, putovanje kroz arhaično i moderno. „Krasi“ (Εγώ κρασί δεν έπινα), energična interpretacija stare grčke pesme o vinu, pokazuje umešnost benda u kombinovanju tvrdih zvukova sa narodnim nasleđem. Takva je i u dvoglasu otpevana „Ti Kako“ , koju odlikuje preplet solo deonica na klarinetu i kavalu, te grmećih rifova gitare i žestoka svirka ritam sekcije. Ritmom sporu numeru „Perdikomata“ odlikuje dugi distorzirani instrumentalni deo sa kratkim solom na klarinetu koji se u završnici preliva u gitarski solo.
„Skáros“ je šestotonska pastirska svirka sa epirskih planina kojom se okuplja stado, a koja je i poziv na noćnu ispašu. Glavna odlika ove pesme je improvizacija, pa se tokom seoskih okupljanja i slavlja pokazuje virtuoznost muzičara. Ovim dinamičnim psihodeličnim stoner kovitlacem bend vas odvodi u vrletne epirske predele.
Pesmom „St. Triad“ , u koju je uključen deo kompozicije Tasosa Zumbasa (Τάσος Ζούμπας) „Eho Zali“ , bend vas smešta u središte grčkog panađura. Tokom izvođenja ove pesme na njihovim nastupima u Grčkoj publika redovno igra epirsko „kolo“ Pogonisios (Πωγωνίσιος), ponekad i na samoj bini, što koncerte benda pretvara u veliko narodno slavlje.
Naslovna pesma „Riza“ kojom se zatvara album dodatni je omaž narodnoj tradiciji jer sadrži semplove iz dokumentarnih emisija „Pogonisia Polyphonika“ (Πωγονήσια Πολυφωνικά) i „Pogonisios“ poznatog grčkog serijala etnografskom i muzičkom nasleđu „Ellinon Dromena“ (Ελλήνων Δρώμενα) autora Antonisa Cavalosa (Αντώνης Τσάβαλος).
Iako bi za nekog tvrdokornog muzičkog tradicionalistu ovo moglo biti svetogrđe, Villagers of Ioannina City su, uprkos grmljavini rifova i snažnoj ritam sekciji, uspeli da na svoj način slušaocima približe epirotiko i daju nagoveštaj šta je miroloi (ηπειρώτικο μοιρολόι), specifičan osećaj tuge koji bude epirske narodne pesme, a koji se može nazvati i epirsko jadikovanje. Ovi mladi, ali iskusni muzičari uspeli su da svojim albumom očuvaju oblike epirotske kompozicije i približe senzibilitet muzike koja dočarava život u epirskim krajolicima.
Nakon ovog albuma usledio je, u istom duhu osmišljen, društveno vrlo angažovani dvostruki singl „Zvara/Karakolia“ (2014), dok je sa sledećim izdanjem bend otišao pomalo u drugom smeru. Ako se nekome činilo da je potpuno uvođenje engleskog jezika u lirski izraz na „Age of Aquarius“ (2019) značilo i potpuni zaokret od grčke muzičke tradicije, kombinovanje svirke klarineta i gajdi, u, primera radi naslovnoj pesmi, ukazuju da Villagers of Ioannina City ne odustaju od svog nasleđa, već mu pristupaju duboko inovativno.
Izvor: Balkanrock
