Пише: Данко Страхинић
Недавно се навршило десет година од појаве албума „Riza“ , првенца грчког психоделик-стонер бенда Villagers of Ioannina City, па користимо прилику да се подсетимо овог несвакидашњег издања.
Villagers of Ioannina City су пажњу шире публике привукли својим првим албумом „Riza“ (гр. Ρίζα, назив значи Корен) (2014) који је готово у целини био отпеван на матерњем језику. Упркос језичкој баријери албум је постигао велики успех код љубитеља тврђег звука.
Још од појаве њиховог промо материјала Villagers of Ioannina City су се показали као стонер и психоделични бенд који се издвајао од осталих звуком сличних састава захваљујући свом односу према народној традицији. Како и само име каже, Виллагерси потичу из околине Јањине, града у грчком делу Епира, у коме је народна музичка традиција врло жива и присутна у јавном животу кроз деловање различитих појединца и ансамбала, али и захваљујући одржавању традиционалних панађура.
Сем ауторских песама, на овом албуму су се нашле и народне песме Епира одсвиране у новим аранжманима. Уз непарне ритмове и полифоно певање, музика Виллагерса је обогаћена звуцима кларинета, гајди, кавала и других традиционалних инструмената. Бенд је показао да се кроз утемељеност у музичкој традицији и вешто музицирање, може и у модерној форми представити богато народно звучно наслеђе њиховог завичаја. А како је то неко лепо приметио, фолк елементи су део музичког ДНК чланова бенда.
У једном интервјуу, Алекс Караметис (Αλέξης Καραμέτης), гитариста и певач бенда, је то појаснио. Наиме, они су обликовани дивљом природом која их окружује и музичком традицијом јединствене хармоније старе стотинама година у чије стихове су уткана људска осећања и доживљај света око њих. Стога је за Виллагерсе процес сједињења модерних урбаних звукова са онима из природе, затим западне рок музике са традиционалном, као и инкорпорирање „источњачке“ микротоналне музике и оне из других делова света дошао потпуно природно.
Villagers of Ioannina City уз Караметиса тада су чинили Акис Зоис (Άκης Ζώης), бас гитариста и Арис Јанопулос (Άρης Γιαννόπουλος), бубњар, Ахилеас Радис (Αχιλλέας Ράδης) на клавијатурама и талентовани мултиинструменталиста Константис Пистиолис (Κωσταντής Πιστιόλη), који је свирао аерофоне инструменте кавал, гајде и кларинет. Такође на појединим песмама, раније представљеним на првом промо материјалу бенда, кларинет је свирао искусни музичар ромског порекла Јанис Халдупис (Γιάννης Χαλδούπης). Звук кларинета заузима нарочито место, онакво какво има у грчкој традиционалној музици. Заправо кларинет је у соло деоницама преузео улогу гитаре, док су бубњеви такође у првом плану, продуцирани тако да звуче као традиционални ударачки инструменти (гоч, деф и др.).
„Riza“ је за ненавикнуте уши нешто потпуно ново и интригантно, путовање кроз архаично и модерно. „Krasi“ (Εγώ κρασί δεν έπινα), енергична интерпретација старе грчке песме о вину, показује умешност бенда у комбиновању тврдих звукова са народним наслеђем. Таква је и у двогласу отпевана „Ti Kako“ , коју одликује преплет соло деоница на кларинету и кавалу, те грмећих рифова гитаре и жестока свирка ритам секције. Ритмом спору нумеру „Perdikomata“ одликује дуги дисторзирани инструментални део са кратким солом на кларинету који се у завршници прелива у гитарски соло.
„Skáros“ је шестотонска пастирска свирка са епирских планина којом се окупља стадо, а која је и позив на ноћну испашу. Главна одлика ове песме је импровизација, па се током сеоских окупљања и славља показује виртуозност музичара. Овим динамичним психоделичним стонер ковитлацем бенд вас одводи у врлетне епирске пределе.
Песмом „St. Triad“ , у коју је укључен део композиције Тасоса Зумбаса (Τάσος Ζούμπας) „Eho Zali“ , бенд вас смешта у средиште грчког панађура. Током извођења ове песме на њиховим наступима у Грчкој публика редовно игра епирско „коло“ Pogonisios (Πωγωνίσιος), понекад и на самој бини, што концерте бенда претвара у велико народно славље.
Насловна песма „Riza“ којом се затвара албум додатни је омаж народној традицији јер садржи семплове из документарних емисија „Pogonisia Polyphonika“ (Πωγονήσια Πολυφωνικά) и „Pogonisios“ познатог грчког серијала етнографском и музичком наслеђу „Еллинон Дромена“ (Ελλήνων Δρώμενα) аутора Антониса Цавалоса (Αντώνης Τσάβαλος).
Иако би за неког тврдокорног музичког традиционалисту ово могло бити светогрђе, Villagers of Ioannina City су, упркос грмљавини рифова и снажној ритам секцији, успели да на свој начин слушаоцима приближе епиротико и дају наговештај шта је миролои (ηπειρώτικο μοιρολόι), специфичан осећај туге који буде епирске народне песме, а који се може назвати и епирско јадиковање. Ови млади, али искусни музичари успели су да својим албумом очувају облике епиротске композиције и приближе сензибилитет музике која дочарава живот у епирским крајолицима.
Након овог албума уследио је, у истом духу осмишљен, друштвено врло ангажовани двоструки сингл „Zvara/Karakolia“ (2014), док је са следећим издањем бенд отишао помало у другом смеру. Ако се некоме чинило да је потпуно увођење енглеског језика у лирски израз на „Age of Aquarius“ (2019) значило и потпуни заокрет од грчке музичке традиције, комбиновање свирке кларинета и гајди, у, примера ради насловној песми, указују да Villagers of Ioannina City не одустају од свог наслеђа, већ му приступају дубоко иновативно.
Извор: Balkanrock
