Piše: Vladimir Ćatić
Nekada su srpski treneri odlazili u Španiju da uče kolege kako se pravi šampionski tim. Danas Španci dolaze u Beograd da to isto znanje prenose srpskim klubovima. Za samo nekoliko decenija sportski krug se gotovo potpuno zatvorio – od Miljana Miljanića, Ljubiše Broćića, Vujadina Boškova, Radomira Antića, Željka Obradovića, Božidara Maljkovića i Svetislava Pešića, do Rijere, Penjaroje, Navara i Gonzalesa. Kako se dogodilo da oni koji su nekada dolazili po lekcije, danas u Srbiju stižu kao profesori?
Srbija je decenijama bila jedan od najznačajnijih izvoznika trenerskog znanja u Španiju. Za to postoje egzaktni primeri još od šezdesetih godina prošlog veka.
U fudbalu je posebno upečatljiva činjenica da su Srbija i Argentina jedine zemlje koje su Real Madridu dale po trojicu trenera – Miljana Miljanića, Vujadina Boškova i Radomira Antića.
Miljanić je na klupu Reala stigao 1974. godine i već u prvoj sezoni osvojio duplu krunu. Na klupi madridskog kluba ostao je do 1977. godine, a posle njega je Real vodio i Vujadin Boškov, od 1979. do 1982. godine.
Koliko su Miljanić i Boškov ostavili traga u Španiji svedoči i Visente del Boske. Legendarni fudbaler Reala i kasniji selektor Španije svojevremeno je govorio da su ga upravo dvojica jugoslovenskih trenera posebno obeležila.
„Naučio sam mnogo od svih trenera koje sam imao, ali dvojica su posebno uticala na mene“, rekao je del Boske, misleći na Miljana Miljanića i Vujadina Boškova, opisujući ih kao izuzetno profesionalne ljude sa širokim znanjem, ne samo o sportu već i o drugim oblastima.
Prvi srpski trener u Španiji – Ljubiša Broćić
Ipak, srpskim trenerima vrata fudbalske Španije otvorio je prvi Srbin na klupi Barselone – Ljubiša Broćić, rodom iz Guče.
Vodio je tim iz Katalonije u sezoni 1960/1961. Odveo je Barsu do njenog prvog istorijskog finala Kupa evropskih šampiona, a prema pisanju špansih medija, bio je prvi trener koji je uveo tegove u fudbalske treninge, kao i začetnik toga da igrači mogu da igraju na više pozicija.
Radomir Antić je bio posebna priča. Vodio je Real Madrid, Barselonu i Atletiko Madrid, čime je postao jedan od retkih trenera koji su sedeli na klupi sva tri velika španska kluba.
Antić je preuzeo ekipu Atletiko Madrida koja je prethodnu sezonu jedva opstala u ligi i odmah osvojio duplu krunu. To je jedinstven slučaj u istoriji kluba da su oba trofeja objedinjena u istoj takmičarskoj godini. Španski mediji ga, uz Dijega Simeonea, smatraju „ocem“ modernog Atletika. Antić je bio jedini trener kojem je ceo stadion „Visente Kalderon“ redovano skandirao Radomire, te quiero („Radomire, volim te“).
Tako je izgledala jedna strana priče – srpski treneri u Španiji nisu bili samo angažovani stručnjaci, već ljudi od kojih se učilo.
Prvi Španac koji je stigao u Srbiju kao „profesor“ bio je iskusni Havijer Klemente. Preuzeo je klupu fudbalske reprezentacije 2006. godine, ali se nije dugo zadržao.
Željko, Boža, Kari i „srpska škola“ u Španiji
Još snažniji trag srpski treneri ostavili su u košarci.
Ranko Žeravica važi za jednog od ljudi koji su postavljali temelje moderne košarkaške sekcije Barselone. Božidar Maljković osvajao je trofeje sa više španskih klubova, dok je Željko Obradović u Huventudu stigao 1993. godine i već naredne godine osvojio titulu prvaka Evrope.
Obradović je potom sa Real Madridom osvojio još jednu evropsku titulu, dok je Svetislav Pešić postao prvi trener u istoriji Barselone koji je tom klubu doneo trofej Evrolige.
Jedan od najboljih opisa španskih trenera dao je upravo popularni Kari.
„Kada gledamo španske vrhunske trenere, interesantno je da su oni na neki način uniformisani. Isti je sistem treninga, ista filozofija, sve je dosta standardizovano. Vrlo su obrazovani i mnogo ulažu u struku. Ono što ih danas izdvaja jeste i brza adaptacija na druge zemlje, jezike i kulture“, isticao je Pešić.
Boža Maljković je svojim radom u Španiji ostavio toliki trag da je uvršten u Kuću slavnih španske košarke.
To je bila generacija trenera koja je u Španiju donosila nešto što je tada bilo prepoznatljivo kao prednost jugoslovenske, odnosno srpske košarkaške škole – sistem, rad, taktičku pripremu, disciplinu i sposobnost da se od igrača napravi tim.
Željko Obradović u Huventudu u početku nije govorio španski, ali je ubrzo uspeo da uspostavi autoritet i promeni mentalitet ekipe.
Đordi Viljakampa, kapiten šampionske generacije Huventuda iz 1994. godine, u svedočenjima o tom periodu ističe da je Obradović doneo „neverovatan balkanski autoritet i pobednički mentalitet“, kao i uverenje da Huventud može da postane evropski šampion.
„Željko je bio mlad, ali je doneo neverovatan balkanski autoritet i pobednički mentalitet. Pre njega nismo verovali da možemo biti vladari Evrope. On nas je naučio kako se igra pod pritiskom i kako se pobeđuje. Taj intenzitet je postao model za sve španske trenere“, govorio je Viljakampa.
A, onda se sve okrenulo…
Nekoliko decenija kasnije, smer je suprotan.
Dok se u analizama srpske trenerske škole sve češće ukazuje na to da domaći stručnjaci gube korak sa najjačim evropskim ligama, španski treneri postali su jedni od najtraženijih stručnjaka u evropskom sportu.
I to se više ne vidi samo u inostranstvu.
Vidi se poslednjih godina i u Srbiji.
Albert Rijera preuzeo je Crvenu zvezdu, dok su u srpsku košarku stigli Žoan Penjaroja i Ibon Navaro, treneri koji su u Španiji izgradili prepoznatljive sisteme rada.
Tako su se španski treneri našli na klupama oba najveća srpska košarkaška kluba, a španski stručnjak na čelu najtrofejnijeg srpskog fudbalskog kluba.
Istorijski paradoks je očigledan: nekada su Srbi išli u Španiju da pokažu kako treba raditi, a danas Španci dolaze u Srbiju sa istim zadatkom i ciljem.
Rijera nije izolovan slučaj
Dolazak Alberta Rijere u Crvenu zvezdu zato se ne može posmatrati samo kao izbor jednog kluba.
On je deo šireg trenda u kojem srpski klubovi traže stručnjake iz Španije kao ljude koji mogu da donesu savremeni sistem igre, organizaciju i drugačiji pristup radu.
Nedavno je o tome govorio i prvi čovek FK Crvena zvezda, Zvezdan Terzić, tvrdeći da Španci definitivno rade nešto drugačije od svih ostalih.
„Dugo pričamo o španskom treneru, nisu slučajno Španci prvaci Evrope i sveta. Nešto rade drugačije nego svi ostali na svetu“, govorio je Terzić.
Španska fudbalska škola danas se povezuje sa posedom lopte, kontrolom igre, brzim pasom, taktičkom disciplinom i detaljnom pripremom utakmice. Modeli rada koji su se godinama razvijali u Španiji postali su globalno prepoznatljivi, a njihov uticaj danas prevazilazi granice te zemlje.
Rijera je tako samo najnoviji primer trenda koji je već postojao u drugim sportovima.
Penjaroja i Navaro – španski sistem u srpskoj košarci
U košarci je promena još očiglednija. Na klupama Partizana i Crvene zvezde nalaze se španski stručnjaci – Penjaroja i Navaro.
Navaro je u Unikahi iz Malage gradio sistem koji je doneo rezultate, dok Penjaroja iza sebe ima dugogodišnje iskustvo u španskoj košarci, tačnije vodio je klubove iz domovine od 2010. do 2025. godine.
Najveći srpski klubovi dali su poverenje upravo stručnjacima iz Španije, a to je nedavno prokomentarisao i bivši trener Partizana Vlada Jovanović.
„Srpski treneri moraju da vide gde greše što nisu odbranili te pozicije“, rekao je Jovanović.
To je možda i najdirektnije pitanje koje se danas može postaviti srpskoj trenerskoj školi. Ne zašto su Španci dobili priliku, već zašto su je srpski treneri izgubili, jer istorija pamti da tako nekada nije bilo.
Srbi kao utemeljivači španskog rukometa
Fudbal i košarka nisu jedini sportovi u kojima se ovaj proces vidi. Srpski i jugoslovenski stručnjaci i igrači ostavili su dubok trag u razvoju španskog rukometa, posebno tokom osamdesetih i devedesetih godina.
U Španiju su doneli taktičku disciplinu, složenije sisteme igre, modernije pristupe odbrani i napadu, ali i pobednički mentalitet.
Metaloplastika iz Šapca je ključna za španski rukomet jer je tokom 1980-ih godina poslužila kao direktan model i „arhitektonski plan“ prema kojem je Španija izgradila svoju rukometnu imperiju.
Uz rad brojnih trenera i igrača iz bivše Jugoslavije, postavljeni su temelji sistema koji će Španiju kasnije pretvoriti u jednu od najjačih rukometnih sila Evrope.
Španski trener Toni Đerona bio je selektor rukometne reprezentacije Srbije. Na klupu „orlova“ stigao je posle rada u Barseloni, Kataru, Tunisu i Francuskoj. Njega je zamenio sunarodnik i sadašnji selektor Raul Gonzales.
Njegov angažman bio je još jedan primer dolaska španskog trenera u Srbiju sa zadatkom da sistem rada podigne na viši nivo.
Zanimljivo je da je bivši selektor Srbije Đerona odbijao pojednostavljenu priču o jednom španskom stilu.
„Mislim da ne postoji poseban španski stil. Pre bih rekao da to nije španska škola, nego španski model. Kako se posvećujemo detaljima, kako gledamo na taktiku. Figurativno rečeno, mi smo dobri kuvari. Naši sastojci su igrači koje znamo kako da koristimo“, govorio je Đerona.
I upravo je tu suština promene.
Španski treneri ne dolaze nužno da srpskim klubovima i reprezentacijama nametnu jedan isti stil. Dolaze sa metodologijom, načinom razmišljanja i sistemom u kojem se posebna pažnja posvećuje detaljima.
Ovo ne znači da su srpska škola ili srpski model nestali. Srbija i dalje stvara vrhunske igrače i ima trenere sa ogromnim znanjem. Ali, činjenica da je sve manje naših stručnjaka u najjačim evropskim ligama, dok španski treneri sve češće dolaze u Srbiju, govori o promeni odnosa snaga.
Primer je i u Rukometnom klubu Partizan koji od ove sezone predvodi aktuelni selektor Raul Gonzales. Ambiciozan projekat i igranje u Ligi šampiona biće veliki izazov za Gonzalesa, a videćemo kako će se Španac naći u toj ulozi.
Srpski uticaj na španski vaterpolo
Dragan Andrić je ostavio neizbrisiv trag u Španiji i smatra se jednim od najznačajnijih stručnjaka koji su doneli stabilnost, ali i procvat španskom vaterpolu.
Kao trener Katalunje iz Barselone doneo je tom klubu titulu prvaka Evrope 1995. godine, a u to vreme je sarađivao i sa nekim od najboljih vaterpolista u to vreme.
Osim njega, mnogo proslavljenih srpskih vaterpolista je bilo deo klubova u Španiji – Igor Milanović, Aleksandar Šoštar, Viktor Jelenić, Danilo Ikodinović – sve do novih trofejnih generacija Milana Aleksića i Strahinje Rašovića.
Šta se dogodilo sa srpskom trenerskom školom?
To je pitanje na koje nema jednostavnog odgovora.
Evropski sport se promenio. Promenili su se zahtevi klubova, analitika, fizička priprema, organizacija rada i način na koji se grade ekipe.
Raspad Jugoslavije nije preko noći ugasio srpsku trenersku školu, ali je prekinuo sistem koji je decenijama stvarao i prenosio znanje.
Starija generacija trenera učila je mlađe, iskustvo se prenosilo sa kolena na koleno, a stručnjaci su odlazili u inostranstvo i tamo dodatno usavršavali sopstvenu školu. Upravo je taj kontinuitet posle raspada zemlje ozbiljno narušen.
Fudbalski savez Srbije i danas u svojoj istoriji naglašava značaj sistema obrazovanja trenera koji je još u Jugoslaviji stvaran kroz kurseve, seminare i razmenu iskustava, a prva trenerska škola na prostoru bivše Jugoslavije osnovana je na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu.
Srbiji su bile potrebne decenije da posle svih lomova ponovo uspostavi stabilan sistem. Španija, međutim, nije imala takav prekid. Ono što su njeni treneri i igrači tokom decenija naučili od jugoslovenskih, odnosno srpskih stručnjaka, nastavili su da razvijaju, prilagođavaju i prenose novim generacijama.
I u tome je možda i najbolji opis istorijskog kruga koji se zatvorio.
Za samo nekoliko decenija nije se promenio samo smer kretanja trenera.
Promenio se i smer u kojem putuje sportsko znanje.
Izvor: RTS
