Пише: Ђорђе Матић
„Ко год хоће, овде може/да хара и пустоши/Све килави радовани и нејаки уроши“, пјевао је у другој половини осамдесетих жестоко и јетко Бора Ђорђевић док га је оштро пратила његова Рибља чорба, „пржећи“ у високом темпу у позадини. Готово нитко од нас одавде, могао бих се окладити и данас, није знао који су то „ликови“ у стиху још једне од оних његових „стање нације“ пјесама насловљене „Ту нема Бога, нема правде“. „И зато одлазим одавде“, настављао се рефрен. И заиста, требали смо стварно „отићи одавде“ и требало се све догодити, да бисмо се окренули уназад, двоструко, и сазнали и проучили боље о коме се радило. „Килави Радован“ оличење је слабића и болешљивца из пучке митологије. Овај други пак био је стварна личност наше хисторије. Стефан Урош В., звани „Нејаки“, унаточ оваквом негативном приђеву, или баш због њега, био је цар, потомак најважније владарске обитељи српског средњег вијека, син самога Стефана Уроша ИВ. Душана Немањића, у нашој народној предаји знаног као Душан Силни, српског краља и цара Срба и Грка. Онога кога Црква није прогласила свецем, а кости су му, што је била такођер запањујућа чињеница код открића, у цркви Светога Марка у Београду – оној истој над којом је незаборавно свануло јутро, како је такођер пјевао Бора. Душанов син има страховиту симболичку тежину у националној повијести: он је посљедњи насљедни и директни владар из, како се уобичава рећи, светородне лозе Немањића. Тек захваљујући каснијим повијесним изворима утврђено је и институционализирано, оно што је опстало захваљујући народној предаји која му је и дала надимак.
Дан шанкерке у Београду: Лако, је ли? Не бисте издржали један дан
Не чуди зашто: у Урошево доба централна власт државе пада, а локални господари јачају. Своју државу није могао сачувати ни од напада извана, ни „од зла братскога“, од унутарње неслоге. Мудрост народа препознала је метафоричку снагу у чињеницама и повијести. Урош умире након кључне, а у односу на Косовску много мање спомињане, битке на Марици, 1371. Тада нестаје и само српско царство, а ствара се краљевина (опет: стални и апсолутни мотив хисторијског дисконтинуитета као парадоксална трајност). С обзиром на њенога краља, насљедника, сина Урошева брата Вукашина, име Урошево преживјело би без сумње захваљујући њему – тај „краљ“, познат по умањеници и иначици једнако код Срба и Хрвата, најтрајније и најчудесније је име наше предаје и, најважније, централно име епске поезије: Марко Мрњавчевић – Краљевић Марко.
Имена Душан и Урош, иако су различитих хисторијских резонанци и (не)јасноће етимологија, међу најчешћима су код Срба до данас. Уроша, из разлога данас заборављених, има и код Словенаца.
Урош В. Немањић, умро је (вјеројатно) 4. децембра 1371. На исти дан скоро пет вјекова касније, а прије равно шездесет година, рођен је у Београду још један Урош – презименом Ђурић, будући познати умјетник и мој пријатељ. Не знам је ли случајност или су му родитељи намјерно дали ово име, нисам питао. Не бих се чудио, међутим, и да им је симболика била позната: стриц Урошев, уосталом, чувени је Војислав Ј. Ђурић, повјесничар умјетности, свеучилишни професор, академик, експерт за фрескосликарство и умјетности српског средњовјековља, који је прије равно пола стољећа објавио своје капиталне „Византијске фреске у Југославији“.
Урош Ђурић, његов нећак, артист је, од оних пунокрвних и свестраних: сликар, магистар ликовних умјетности, визуални умјетник, стрип цртач, дизајнер, аутор перформанса, концептуалац, поп-културњак, уопће један од оних београдских мајстора за, како би његов друг Цане Брејкер рекао, „прављење фрке“. Судионик београдске панк и нововалне/новоталасне сцене раних осамдесетих, и уопће међу оним фигурама што су онај најградскији Београд чиниле тиме што јест, мјесто које је „бацало светлост далеко“, како је пјевао Милан Младеновић.
Његов Београд и мој Загреб дотицали су се у најбоља времена као преклопљени прсти двије руке на једном тијелу. Мислио сам да осим те и такве наглашене урбаности два одвојена центра друге везе и не требају постојати. Његов Београд је био као неки велики оток или острво одакле се чинило да „аутохтоно“ расту такве биљке чудновате као што је Урош, чак на моменте скоро самодовољне. Кључ за боље и истинско разумијевање и отварање био је, међутим, као и за име, онај исти стриц Војислав, византолог и ликовни стручњак. Поред много разговора о генерацијским шифрама, рокенролу изнад свега, о сувременој и умјетности урбаности, о наша два града у њихова два најмоћнија сувремена периода, поред ових лозинки међусобно спојених и дијељених (суб)културних прошлости, нисмо се дуго додиривали готово ничега другога.
Изронио је у неком тренутку и биографски податак о великом кунстхисторичару, а тиме и о „овим Ђурићима“, чињеница коју сам додуше знао, али дуго за њу нисам марио: и Војислав Ј. Ђурић је, наиме, Пречанин – рођен овђе, у Великој Писаници, оној Соларићевој, код Бјеловара. То је био необичан заокрет, нешто што је бацило другачије свјетло одједном и лично, на двије генерације његових интелектуалаца, али и на тај „инсуларни“ и „вертикални“ Београд, на слику тога велеграда као „острва“, онако како је то у другом контексту Њујорк, од свих градова. Двије су се повијести дотад наизглед одвојене и паралелне наједном почеле неочекивано ближити једна другој, у том новооткривеном свјетлу – и нажалост и сјени, и то већма страшној, овога открића о круговима географија што се први пут у свијести концентрично сужавају – ка заједничком средишту. Приче су нам се, Урошу и мени, од тада окренуле током и темама.
Урош, као човјек радикалне сувремености и масмедија које умјетнички и свјесно користи за свој израз, најпознатији је по филмским улогама, два наставка једне интелигентне и циничне (потоње није комплимент увијек) комедије, као и по двије страшне, још циничније, филмске драме, једној ратној и другој постратној. Скоро да је „штета“, да је најпрепознатљивији по томе. Јер Урош је свезнадар, човјек бескрајне знатижеље ка сазнањима, подацима и чињеницама, међу разним пољима интереса нарочито окренут и склон једној знаности хуманистичкој.
Попут многих из стваралачког, умјетничког посла и позива, обојица смо „ноћне птице“, од оних што најбоље раде и мисле на трагу оне чувене Хегелове „Минервине сове“ која своја крила „шири тек у сумрак“. Свако мало чекам што ће Урош ископати од фрапантних и неочекиваних података и послати ми их, с уписаном, типично контраинтуитивном гестом спрам опћих мјеста националне (и националних) прошлости, а као повод за вишесатну преписку и разговор.
Не разговарамо више често о умјетности. Разговарамо о повијести – и (х)историји. И о прецима, његовим и мојим. Заједничким.
Извор: П- Портал
