Пише: Небојша Поповић
Црна Гора ће убудуће морати да издваја преко 400 милиона евра годишње за одбрану, а у догледно вријеме вјероватно и до пола милијарде евра. Ако на предстојећем НАТО самиту у Хагу буде усвојена одлука о издвајању 5 одсто БДП-а за војску по земљи чланици, то би по ЦГ могао бити веома изгледан сценарио.
Наиме, спомиње се формула да ће од самита у Хагу, чланице Алијансе морати да издвајају 3,5 одсто БДП-а за одбрану, плус 1,5 одсто за логистику и инфраструктуру. У питању су баснословни новци – а сам НАТО не крије да је по сриједи највећи програм наоружавања од Хладног рата.
Наравно, иза парола о потреби да Алијанса значајно увећа своју способност одвраћања и одбране – за чак 30%, у највећој мјери се крије потреба Европљана да масовним улагањима у војску покушају да удахну нови живот сопственим посрнулим економијама, које су се услед престанка дотока јефтиних енергената из Русије, те све компликованијих односа са САД и Кином, нашле у прилично незавидном положају.
Сада је главно питање чије компаније и одбрамбене индустрије ће да добију све те издашне уговоре за производњу наоружања за европске армије. Иза инсистирања Трампове Америке да Европљани повећају потрошњу за одбрану, прије свега наравно стоји интерес да се што више оружја купује од Американаца.
Како ће дил у тој подјели колача склопити Американци и Европљани тек ће да се види, али оно што се свакако може одмах казати јесте да Црна Гора као мала чланица неће имати никаквог интереса у тим преговорима – али ће зато са друге стране и те како морати да плати испостављени рачун.
С обзиром да прве изјаве министра одбране Драгана Краповића упућују, да у том ресору немају дилему да се мора испоштовати свака одлука Алијансе како би Црна Гора доказала да је кредибилан партнер, не би било наодмет указати да је сада дипломатским начинима у свакој прилици партнерима потребно објашњавати да су у војном смислу, а с обзиром на релативну неразвијеност у односу на остале НАТО чланице, Црној Гори најприје потребна улагања у инфраструктуру.
Да, наравно, неко ће рећи да је инфраструктура прије свега ту за цивилну намјену, али са друге стране – без добрих аутопутева, брзих цести, магистрала, лука и жељезница нема ни успјешне и брзе мобилности војних јединица и инсталација од тачке А до тачке Б. А то би, руку на срце, могао бити и једини реалан допринос Црне Горе НАТО алијанси. Свакако, на властима је сада да то подробно објасне ино партнерима, како би оних 5 одсто које треба опредијелити за одбрану, највише било потрошено и усмјерено ка (војној) инфраструктури и логистици.
