Пише: Елис Бекташ
Јуче је на Билином пољу, у квалификационој утакмици за свјетско првенство, репрезентација Босне и Херцеговине на једвите јаде савладала традиционално неугодну и борбену момчад Сан Марина и тако у животу одржала снове о пласману на највећу фудбалску смотру. Непосредно прије утакмице, група од неколико стотина навијача босанскохерцеговачке репрезентације окупила се на Камберовићком мосту у близини стадиона и на њему извела перформанс који потврђује да је људска врста настала од нечег примитивнијег него што су мајмуни.
Биомаса од, по слободној процјени, тридесетак тона ритмично је скакала по мосту и арлаукала инфантилне навијачке слогане. Та је биомаса очито лишена разбора те стога и неспособна да схвати у којој мјери тај атавистички бихејвиорални рецидив угрожава статику и структуралну чврстоћу моста који је саграђен да би Црквице спојио са централним дијелом зенице у функционалну цјелину.
Скакутање егзалтираних брахијалних троглодита по централном и по много чему најважнијем зеничком мосту не представља само демонстрацију уобичајеног навијачког дивљаштва и навијачке умне ретардације какви се срећу на свим меридијанима. На симболичком плану ту је присутан још један значењски слој који баца свјетло на трагичну позицију и погубљеност онога што се, условно и уз сваки могући опрез, означава као бошњачка национална, државотворна, историјска и друштвена свијест.
Баш као што билмези окупљени у навијачку хорду чврсто вјерују да по основу своје оданости репрезентацији уживају право на дивљање и оштећивање објеката од јавног значаја и интереса и да у име инфантилних идеолошких и пропагандних конструката, што организовано навијаштво несумњиво јесте, смију угрожавати инфраструктуру која служи читавом једном граду и свим његовим житељима али и намјерницима, тако и бошњачке политичке елите, скупа са својим медијским, академским и активистичким припузима, вјерују да имају право уз испразне пароле скакати по крхким ћупријама које Босну и Херцеговину држе на окупу, вјерујући да ће након рушења тих ћуприја они постати ексклузивни власници читаве земље.
Камберовића мост у Зеници, са својом гредном конструкцијом, нешто је резистентнији на вибрације од, рецимо, мостова са конзолном конструкцијом и вјероватно ће издржати још неколико излива навијачке егзалтације у виду биомасе од неколико десетина тона која у примордијалном ритуалу скаче и арлауче, настављајући да спаја Црквице са центром града. Уколико се градске и кантоналне власти у Зеници неким чудом прену из кататоније и схвате своју улогу па на вријеме предузму кораке у виду провјере и поправке, може се десити да тај мост још дуго настави служити својој сврси.
Дејтонске висеће ћуприје које ову и овакву Босну и Херцеговину још увијек држе на окупу сувише су, међутим, крхке и питање је да ли ће још дуго моћи издржати скакутање и арлаукање навијачке скупине предвођене Конаковићем, Хелезом, Исаком и њима сличним политичким чагаљима, неспособним да схвате разлику између у стварности постојеће Босне и Херцеговине, оне дејтонске, и њене холограмске пројекције која се јавља под дејством халуцинантних испарења из наратива и дискурса Алије Изетбеговића.
Уколико те ћуприје попадају под теретом фанатичних министара чија су навијачка очекивања у болној несразмјери са могућностима на терену, од њихове визије Босне и Херцеговине, описане у ноторној платформи сарајевског ратног предсједништва, остаће само тунел. Онај који је спајао Добрињу и Бутмир.
