Пише: Небојша Поповић
Идеја коју пропагирају Доналд Трамп и Илон Маск да Америка треба себи да припоји Канаду, Гренланд и Панамски канал – те да САД тако и дејуре задобију пуну контролу над Сјеверноамеричком континенталном пан – области није нова. Она је по свему судећи својеврсни прелудијум за позиционирање Америке у новом мултиполарном добу.
Потврда да су на помолу грандиозне промјене стигла је прије неки дан од Марка Рубиа. Поједини пажљивији посматрачи умало нису пали са столице када су чули оцјену америчког државног секретара да „није нормално да свијет има само једну велику силу“ – те да је у питању „аномалија“ настала као продукт завршетка Хладног рата. Рубио је затим употријебио ријеч – „мултиполарни свијет“ у ком, по њему, главну ријеч воде мултиполарне -велике силе у различитим дјеловима свијета. Конкретно, поменуо је Русију и Кину.
Да ли је на одмет подсјетити да ниједан високи амерички званичник деценијама уназад никада није употријебио термин – „мултиполарност“. Сама примисао о томе у Вашингтону је прећутно била забрањена. Данас од шефа америчке дипломатије имамо признаје да су САД одустале од владања свијетом. „Нове нужде рађу нове силе“, рекао би Његош – а највећа свјетска сила Америка сада се припрема да закорачи у ново доба.
Сјеверна Америка под влашћу Вашингтона
Елем, у америчкој геополитичкој имагинацији обједињавање Сјеверноамеричког пан- региона у једну цјелину има снажно упориште из 18. и 19. вијека. Још тада је постојала идеја да Сједињене државе посредством идеје тзв. „континентализма“, постепено апсорбују што више територије америчког континента. Занимљив је податак да су готово 40% своје овдашње територије САД стекле куповином. Утолико можда није ни чудна првобитна Трампова понуда да САД откупе Гренланд од Данске. То је просто у традицији америчке политике.
Данас се мало о томе зна да идеја да САД под својим окриљем држе Канаду и Гренланд своје упориште има и у 20. вијеку, чак изгледа и не случајно и у самој традицији породице милијардера Илона Маска. Наиме, током 1930-их година у Америци и Канади битисао је тзв. „Технократски покрет“ (The Technate) који је проповиједао да је технократија као систем владања за Америку боље решење од представничке демократије. Једна од кључних идеја покрета била је да Амерички континент од Панаме до Сјеверног пола треба посматрати као јединствену географску цјелину, која је због својих издашних природних ресурса самодовољна.
Члан тог покрета у Канади прије него што се преселио у Јужну Африку 1950. био је и дјед по мајци Илона Маска, Џошуа Халдеман. Сам Халдеман је био контроверзна личност па је Маск 2024. године признао да је његов дјед током Другог свјетског рата био симпатизер Нацистичке партије. Но, за даље разумијевање започетих процеса то је од мање важности, осим детаља да се наново показује да никада ништа није случајно, те да једном у прошлости одбачене идеје често пута васкрсавају посве новом снагом, као што то бива много пута у историји.
Можемо ли наслутити шта се спрема
Дакле, острво Гренланд чисто географски посматрано дио је континента Сјеверне Америке а не Европе, па у Вашингтону очито нису у реду са тим да њиме и даље управља Данска. Додатно, Трамп је недавно Мексички залив преименовао у Амерички залив. Овдје је ипак важно примијетити да Американци поменути залив нису нпр. назвали. – „Залив Сједињених држава“ или „САД залив“ – већ не случајно „Амерички залив“, што додатно апострофира чињеницу да је темељна интенција да тежиште буде на нагласку Америке као једне политичко – географске цјелине.
У Америци се такође и даље одвија жесток рат елита. Одлучан обрачун Трампове администрације са УСАИД-ом мора се посматрати у кључу демонтаже пипака глобалистичке дубоке државе широм свијета. Многи такође спекулишу да се иза интенције сузбијања међународне НВО мреже Џорџа Сороша крије намјера да можда Илон Мак постане неки нови глобални Сорош.
Макс Блументал: Потенцијални атентатор на Трампа регрутовао добровољце за Украјину
Поред тога, примјетно је и да Трамп готово да не зарезује водеће званичнике ЕУ као што су шефица ЕК Урсула Фон дер Лајен или комесарка за спољну политику Марта Калас. И он попут колега из Кремља много више преферира директан приступ разговора и склапања послова са појединачним европским државама. Са дуге стране, према бриселској бирократији као остацима глобалистичке дубоке државе испољава се отворен презир.
Такође, Трампове најаве повлачења војске из Сирије те неопходности успостављања мира у Украјини са Русијом говоре у прилог чињеници да у Вашингтону сада преовладава импулс повлачења Америке. Да не говоримо о напуштању САД многих међународних организација које су донедавно биле темељ америчке хегемоније…
Свјесне да је пројекту „pax Americana“ одзвонило, САД се спремају за своју нову улогу и учешће у мултиполарном свјетском поретку. У том духу у Вашингтону теку напори на преузимању улоге главног фактора у новом сјеверноамеричком пан – региону, од Панаме до Арктика. Као много пута у историји, чини су у току припреме за заузимање стартних позиција уочи још једне подјеле сфера утицаја великих сила. Да ће велики договор бити нешто налик на концерт великих сила који је настао у Европи након Наполеонових ратова и Бечког конгреса 1814. или пак Јалте из 1945. засигурно да тренутно нико не може предвидјети.
