Пише: Небојша Поповић
„Прије 25 година НАТО је флагрантно бомбардовао амбадсаду Кине у Савезној Републици Југославији, убивши 3 кинеска новинара, и то Шао Јунхуан, Сју Сингху и његова супруга Џу Јинг. Ово никада не смијемо заборавити. Кинески народ цијени мир, али никада неће дозволити да се понови историјска трагедија. Пријатељство Кине и Србије, које је натопљено заједничком проливеном крвљу два народа, постало је заједничко сјећање два народа и охрабриће обе стране да заједно крену крупним корацима напријед“, стоји у ауторском тексту кинеског предсједника Си Ђинпинга, који је написан уочи посјете Србији.
У поменутом тексту кинеског предсједника, синтагма – „челично пријатељство“ између Србије и Кине поменута је чак 4 пута. О посјети првог човјека Кине Европи након 5 година извјештавају сви најзначајнији свјетски медији. Запад је у чуду. Британски „Економист“ истиче да је „популација у Србији мања од трећине Пекинга“:
„Размјена Кине са овом балканском земљом је мања од четрдесетине кинеске размјене са Њемачком. За кинеског предсједника, ипак, Србија је важна“ – заједљиво констатује „Економист“. Истовремено, агенција Блумберг примјећује да кинеске милијарде помажу Сију да задобије корисне пријатеје у Источној Европи…
Незадовољство Запада
Извјестилац у Бундестагу за Балкан, Томас Хакер, сматра да је „гротескно како Србија поставља црвени тепих кинеском предсједнику Си Ђинпингу“. Овај чисти ПР шоу препознаје реалност и крши заједничку спољну и безбједносну политику ЕУ, на коју се Србија формално обавезала“, саопштава њемачки посланик.
Сијевом посјетом Србији нијесу задовољни ни Американци. Одлазећи замјеник помоћника државног секретара САД за Европу и Евроазију, Габријел Ескобар, каже да посјета кинеског предсједника само повећава тензије између Србије и Запада. Посебно му смета што посјета Сија Београду пада на 25. годишњицу НАТО бомбардовања Амбасаде Кине.
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
„САД су казале да је бомбардовање кинеске амбасаде било грешка. Извинили смо се, вјерујем да смо платили одштету породицама. Мислим да је тренутак који је одабран за посјету несрећан, али намјеран“, наводи Ескобар. Управо се можда у том детаљу, а дипломатија и јесте сва у симболици и детаљима, највјероватније крије и одговор на питање зашто је Пекингу Србија важна? Одговор је у ауторком тексту дао лично предсјеник Си – кинеско-српско пријатељство је „натопљен заједничком крвљу“. А историја учи да је та веза често јача од било које друге.
Кинеска понуда Србији
Као што то увијек бива – у геополитици не постоји вакум. Простор који пропусти да попуни једна велика сила неминовно ће попунити она друга. У случају Србије ствари су чак болно једноставне. Понуда Запада Београду је да се одрекне дијела своје територије, те да Срби буду проглашени за геноцидни елемент на Балкану у замјену за апстракни европски пут. У односу на перспективу коју нуди Пекинг – то је дилема која заправо то и није.
Са дуге стране, предсједни Си је врло конкретан, и он Београду нуди не чак више ни „стратешко партнерство“ већ да Србија буде прва држава у Европи са којом ће Кина изградити – „заједницу са заједничком будућношћу“.
У пракси то значи Споразум о слободној трговини са Кином од 1. јула, за који предсједник Вучић каже да ће омогућити Србији да за 5 до 10 година на кинеском тржишту прода 95% од свега што се произведе у Србији. Надаље, ту је размјена у областима на пољима као што су иновације, ИТ и вјештачка интелигенција, електрични аутомобили, енергетика, инфрастуктура, туризам, те одлазак 300 студената и 50 српских научника у Кину на усавршавање… и можда што је у овом тренутку и најважније, „чврста подршка Србији по свим питањима која се покрећу у УН“.
Посјета кинеског предсједника Србији била је спектакуларна, и она се од стране евроатланске заједнице у реал-политичком смислу тешко може доживљавати другачије сем као прст у око Западу. За западне пријестонице она је такође и опасан преседан. Јер као што је некад Југославија након историјског – „не“ Стаљину била опасан и примамљив примјер за све чланице Источног блока, који ће коначно довести и до америчке политике Отворених варата и успону Кине која је напослетку као комунистичка земља окренула леђа СССР-у, потенцијално исти такав непрјатан примјер по Запад данас би могла да представља и Србија позиционирана и окружена морем евроатланског свијета.
