Пише: Небојша Радић
Пролећа ове године, тадашњи премијер, конзервативац Риши Сунак изненадио је јавност најавом превремених избора. Све анкете су у то време показивале да конзервативци слабо стоје и да ће изборе изгубити. Па зашто журити? Око тога има неколико хипотеза али једна од занимљивијих вели да су се торијевци уплашили да ће да изгубе и другу позицију у политичкој трци јер је нова Реформска партија Најџела Фаража постајала све популарнија. Па ко веле, боље да пожуримо и будемо други него да чекамо крај године и тоталну пропаст, треће место. Још једна хипотеза каже да је Риши Сунак поверљивим изворима рекао да не жели да буде ратни премијер. Кад је рекао рат вероватно је мислио на Русију.
Да ли то има какве везе са упорним летошњим настојањем Кира Стармера да убеди Американце да дозволе Кијеву употребу ракета великог домета? Поред ова два разлога постоји и они други који су сасвим неизбежни: финансије су близу колапса, привреда је у тешком стању, а имигранти надиру.
Те изборе, јула ове године, су добили лабуристи Кира Стармера. Добили су трећину гласова при излазности од око шездесет посто. Значи, поверење им је указало око двадесет посто грађана. Танушно, како год на то гледали. Но, с обзиром на британски једнокружни већински изборни систем, трећина гласова је донела лабуристима чак 411 (од 650) места у Доњем дому парламента. Карта их је кренула, што би се рекло, и онда су кренули на посао.
ПРЕСЕК СТАЊА
Што би рекао Џим Карвил, саветник Била Клинтона: ради се о економији, глупаку (‘it’s the economy, stupid’)! Дакле, паре. Рејчел Ривс, прва жена министар финансија у историји Британије је на самом почетку најавила да су конзервативци оставили рупу у буџету величине (дубине?) двадесет две милијарде фунти. Ово, међутим, већ постаје и нека врста урбане легенде јер се сећамо да када су торијевци наследили лабуристе пре четрнаест година да су причали како су нашли цедуљу са поруком, „жао нам је али пара више нема!“. То као да постаје традиција. Па пошто пара нема, онда треба одустати од неких најављених пројеката. Премијер Стармер је одмах пожурио да се осврне на обећање једног од својих претходника, Бориса Џонсона, који је најављивао да ће подићи четрдесет нових болница. Нема пара, јасан је Стармер. Шта нам лабуристи неће сад рећи, наравно, јесте да су они подржали политику која је потрошила те милијарде. Када је током короне требало уводити закључавања тражили су више и брже, када је требало слати паре Украјини за рат против Русије опет су викали „више и брже“! А пара сад више нема.
Онда енергетска ситуација. Министар Ед Милибанд се на ову позицију вратио после паузе од четрнаест година. Првог дана мандата је најавио да укида забрану (конзервативци) подизања ветропаркова на копну. Значи, одоше нам лепи, зелени и таласасти енглески предели. Затим је, дан касније, министарка финансија најавила инвестицију од 7,3 милијарди фунти у „зелене“ инфраструктуре попут чистог челика. Онда је опет био ред на Милибанда који је изнео нацрт закона о оснивању државне фирме Great British Energy која ће заузимати централно место у оквиру стратегије зелене агенде (нула гасова). Компанија ће производити и дистрибуирати чисту енергију и инвестирати даље у области енергетске ефикасности.
Срећко Матић: Бивши „хрватски адвокат“ је нови премијер Британије
Стармер не престаје да понавља како Британија мора постати светски лидер у овој новој привредној грани. Ово „мора постати“ звучи као да је по сваку цену, а цена ће изгледа бити поприлична за просечног становника Острва који треба да се одрекне дрва, угља, гаса и нафте да би прешао на ветар и сунце. Можда нису приметили да у земљи са два сунчана дана недељно (можда) немају могућности да складиште ту енергију. Али ипак, бити светски лидер у нечему није мала ствар. Инвеститори су срећни.
Транспорт. Први закон који је доспео у парламент био је о национализацији железница. Предлог закона аутоматски враћа железничке мреже под јавну контролу када се њихов постојећи уговор о франшизи заврши.
Сада је повратна карта од Кембриџа до Лондона (100 км) око тридесет фунти. Колима (мало старијим колима вашег дописника) је то двадесет фунти. Дакле, јефтиније је ићи сам колима него возом. Хоће ли држава субвенционисати железницу како је то већ у европским земљама? Хајде да сачекамо и видимо да ли тако што може да се догоди у колевци капитализма. Други један закон даје права локалним управама да воде свој локални јавни сервис аутобуса. И ту дакле, национализација. Ако се добро сећамо, главни разлог за приватизацију је био смањење трошкова и ефикасније пословање. Шта ли ће сад бити?
Образовање. Лабуристи су обећали увођење бесплатног предшколског доручка у 750 школа. Истовремено планирају да уведу порез на промет приватним школама. Таквих школа је 2.500 и ту се школује око седам посто деце. Двадесет посто на годишњу школарину од једно 15.000 фунти није мало. Зли језици би овде рекли да то што су родитељи дотичне деце врло незадовољни овом одлуком и нема неке нарочите везе пошто они и не гласају за лабуристе. Но, ко ће га знати ко за кога више гласа када су се и левица и десница ишчашили из својих лежишта.
Изградња је такође на тапету. Годишњи нето прилив становништва (о томе ћемо касније) је скоро 700.000 годишње и потребне су нове стамбене јединице. Лабуристи ће то вратити у надлежност локалних самоуправа које ће имати обавезу да се управљају бројчаним повећањем становништва. Болнице, школе и другу инфраструктуру не спомињу.
Донели су и нови закон о раду који штити радника од отпуштања и даје право на родитељско одсуство од првог дана запослења. До сада су то право имали тек после две године рада. Закон такође забрањује послодавцима да запошљавају радну снагу са такозваним нултим радним временом (имаш уговор али без загарантованих сати рада) и спречава их да отпуштају особље само да би их поново запослили са нижом платом. Све у свему, послодавци кажу да ће ово довести до велике кризе у запошљавању нове радне снаге. Како да запослиш некога ако не можеш да га отпустиш уколико не одговара послу?
Што се имиграције тиче, лабуристи су окончали руандску шему претходне владе те ни један азилант није послат у Руанду. Уместо тога, Стармер и његова министарка унутрашњих послова Ивет Купер су основали команду за граничну безбедност која ће се фокусирати на банде за кријумчарење људи. Од јулских избора скоро 12.000 људи је чамцима прешло Ламанш. Тек нешто мање него у истом периоду прошле године. Је л’ команда има задатак да то спречи или да координира? Бројке ће нам рећи за једно шест месеци. Ово је дакле, формални пресек деловања владе Кира Стармера. Па не изгледа тако страшно, зар не? Но, да видимо даље.
СКАНДАЛИ
Први већи скандал око ове владе је настао када су лабуристи обзнанили укидање пензионерског редовног додатка за грејање. Када су били у опозицији тврдили су да би укидање тог додатка довело до смрти око 4.000 пензионера током прве зиме. Сада то не тврде. Проблем је што додатак добијају сви, и богати и сиромашни, кажу. Слаба је то утеха сиромашнима што ни богати неће добити тај додатак који им и не треба. А зима долази, дуга и хладна. Дан после овог саопштења о зимском огреву, министар спољних послова Дејвид Лами је објавио најновију траншу војне помоћи Украјини. Значи, за украјинске корумпиране олигархе (многи то тако виде) пара има а за наше пензионере који су радили и издвајали у фондове читав живот пара нема? Занимљива гимнастика.
„Упуцати гласника“: Шта стоји иза позива САД, Велике Британије и Јапана да се преиспита улога УНМИК
Што се радних људи тиче, њима су лабуристи увели нове порезе. Тешка су времена, кажу. Морамо се стиснути. Када смо већ код Украјине, Стармер je летос са пола владе сео у авион и отишао у Вашингтон да убеди Американце да дозволе Зеленском да ракетама великог домета гађа Москву. Весели Џо Бајден по свој прилици није био умешан у доношење одлуке да се овај иначе врло занимљив британски предлог одбије. Стармер тако није успео да достигне ниво једног од својих претходника, Бориса Џонсона који је марта 2022 године успео да наговори Украјинце да не потписују никакве тричаве мировне споразуме. „Ма ми смо уз вас, само напред,“ рекао је тада Борис а том стазом сада корача и Стармер. Зелена агенда, чисти челик и рат ракетама дугог домета против нуклеарне велесиле. Компликована је то калкулација.
Онда смо имали и аферу са корупцијом. Испоставило се, наиме, да је дотични премијер Кир Стармер од једног врло имућног бизнисмена, донатора лабуристима, на поклон добио: карте за концерт Тејлор Свифт (4.000 фунти), утакмицу Арсенала (3.000 фунти), неколико пара наочара (2.485 фунти), смештај у вредности од 20.000 фунти (за дете, требало да учи на миру), одела, као и хаљине за супругу. Све у свему, вођа лабуриста је од 2019. године примио поклона у вредности од 107.000 фунти што је бар дупло више од првог следећег лабуристе на том списку. Весело друштванце, нема шта. Питање се наравно поставља, шта је тај бизнисмен Лорд Вахид Али тражио и шта је добио за узврат. Бизнисмени и богаташи нису имућни зато што трчкарају около делећи поклоне сиротим политичарима. Не, Лорд Али је нешто тражио па вероватно и добио. За сада знамо да је имао (има?) приступ резиденцији премијера у Даунинг стриту на мала, задња врата. Мало ли је?
На иста та мала врата је улазио и други један бизнисмен, Бил Гејтс. После је узнапредовао у рангу па сад улази на главна врата и слика се са читавим кабинетом. Толико искрених осмеха, љубави и пажње на једном месту да само сузе што нам не крену. Шта је Бил продавао? Постоје две радне хипотезе. Прва има везе са фармацеутском индустријом а друга са земљорадњом и ланцем исхране. Лабуристи су најавили беспоштедну борбу против гојазности. Да можда Бил нема неку нову вакцину против гојазности? Таквих вакцина већ има али је можда Бил успео да произведе вакцину будућности? Свакако би је требало испробати на једном лепом узорку испитаника. Британска популација буцмастих? Што да не, није лоша идеја.
Што се земљорадње тиче, Бил је највећи земљопоседник у Сједињеним Државама. Купује обрадиве површине а при том заговара потрошњу вештачког меса које он, наравно, производи. Шта ће Бил да ради са свим тим фармама кад ионако прича да краве и гајење поврћа допринесе глобалном отопљавању. И дрвеће му смета. Не воли човек. Можда прекрије фарме соларним панелима
Ветрењачама за производњу струје? Маштовит је он, смислиће већ нешто. Тај и такав дакле, страни држављанин, Бил Гејтс се појављује у Лондону, а неколико дана касније министарка финансија Рејчел Ривс у свом новом буџету обзнањује нову таксу на наслеђене земљишне поседе – четрдесет посто. Значи, наследиш пољопривредно добро и држави платиш скоро пола. Од друге половине вероватно не можеш да наставиш делатност или да почнеш да се бавиш земљорадњом. За неколико генерација неће више бити ни фармера ни фарми. Тако да је Билова посета изузетно плодоносна рекло би се. У будућности неће бити ни гојазних ни хране. Сви ћемо да будемо витки. И то је нешто.
Но, није то крај. Влада истовремено отвара и Канцеларију за дигитални идентитет! Сећате се вероватно прича о пропусницама за време пандемије. Те папирнате, те дигиталне, те социјални кредит кинеског типа, те општа контрола… У сваком случају, у Британији не постоје личне карте па самим тим ни обавеза ношења било каквих докумената. Значи, полицајац нити има права нити може да те заустави и легитимише. Осим ако не постоји основана сумња да си прекршио закон, наравно, што после мора да се докаже пред судом. И сада ова влада која је добила мандат од тек двадесетак посто грађана уводи не само личне карте већ и дигитални идентитет. Звучи доста ауторитативно па и тоталитаристички – сви у строј!
Овом списку треба свакако додати неконтролисану имиграцију која је достигла седамсто хиљада нето придошлица годишње као и амбивалентан став према масакру у Палестини и у Либану. Стармер подржава политику и ратна дејства Израела али исто тако и права муслимана у Британији. То се завршава тако што све белце који питају питања о имиграцији назива десничарским силеџијама и олошем те празни затворе од криминалаца да би ту стрпао домаћице и пензионере који своје незадовољство огласе преко икса или фејсбука.
У јавности Стармер наступа као да је источноевропски комунистички лидер из средине шездесетих година прошлог века – било који из галерије ликова. Он је ауторитативан, прети, вређа, не оставља утисак човека кога занимају компромиси нити туђе мишљење. Осим Била Гејтса и глобалистичке клике, наравно. Поводом убиства деце у граду Саутпорту (јул ове године) избили су немири. Бели грађани, староседеоци су протестовали због неконтролисане имиграције и исламског тероризма. Стармер их је назвао десничарима, расистима и силеџијама те обећао затворске казне. Убица није муслиман, тврдио је. Сада је исти тај убица оптужен за тероризам јер је у његовом поседу нађено биолошко оружје и приручник Ал Каиде. Поставља се питање: када је влада сазнала за ове „детаље“? Када је Стармер претио демонстрантима мора да је већ знао да су они у праву и да је то био терористички акт а не случај неурачунљивог појединца. Лагао је? Лагао и претио сопственим грађанима? Дивота од човека.
И да подвучемо црту, ради се о економији, зар не? Влада Кира Стармера троши огромне своте на пројекте које је мало људи подржало приликом гласања: 10 милијарди фунти на зелену агенду, 3 милијарде фунти на оружје Украјини, 6 милијарди фунти на хотеле за мигранте, 7 милијарди фунти на инострану помоћ и 6 милијарди фунти на нову пругу између Лондона и Бирмингема (треба нам?). Да додамо да су уштедели 1,5 милијарди фунти од накнаде за зимско грејање пензионера. И да, да не заборавимо да (наводни) потомци афричких робова потражују репарације од неких 18 билиона фунти. Никога више не би ни зачудило да се влада заложи да новцем пореских обвезника узме то да исплаћује. Малверзација је малверзација, биће за свакога по мало. И за концерте Тејлор Свифт, утакмице Арсенала, наочаре, смештај, одела и хаљине…
У својих четрнаест година на власти конзервативци су омогућили нормализацију зелене агенде, масовну имиграцију, расну политику идентитета и субверзивну родну идеологију. Кир Стармер то сада само наставља са ретким одушевљењем и еланом. Човек очигледно ужива док то свима намеће.
Од пандемије наовамо на западу смо сведоци ауторитарног заокрета. И ова влада под Стармером се консолидује као технократски тоталитаризам у ком постојимо „ми“ и „они“. Да ли се ради о староседеоцима или имигрантима, расним или родним поделама, богатима и сиромашнима поделе су свуда око нас. А у епицентру свих подела је премијер Кир Стармер, најнеомиљенији премијер у историји Велике Британије. Риши Сунак је отишао са на изглед недостижним рејтингом од минус 31 а овај је већ сада догурао до минус 38. Но ништа за то, тек је почео.
Извор: Печат
