Piše: Nebojša Jevrić
Za svaku odsečenu glavu bilo kojeg Kuča, Zeko Mali, knjaz Danilo Petrović, davao je dukat.
Kuči su izbjegli u planine ali su zato vojnici vojvode Mirka klali djecu u kolijevkama i starce onemoćale, nekad čuvene junake i turdke zulumćare.
Palili leševe zajedno sa kućama.“Tijela đece su gorela zelenim plamenom“, zapisao je Marko Miljanov.
Petar Plavšin Popović, unuk popa Mičete Popovića, nije se vratio u izgorelu kuću. Preko Rovaca i Morače otišao je u Limsku dolinu. Na Policu, više Berana. Dobio je sina Zariju, Zarija Radovana a Radovan Nikolu.
Tu negde i počinje ova priča. Nikola se oženio Jevrosimom Jevrom Delević koja mu je rodila sedam sinova. A onda se razbolio i umro.
Jevrosima je uz pomoć Delevića podizala dečake sanjajući dan kad će najstariji porasti i postati kućni domaćin.
„Kopriva se glasom oglasila, jer je mnoge od gladi spasila“, govorila im je spremajući skrob od kopriva sa šakom brašna.
Jevrosima je, da im zavara glad, uzimala gusle i guslala.
Najviše onu „Uroš i Mrnjavčevići“ gde Jevrosima majka kaže Marku Kraljeviću:
„Nemoj, sine, govoriti krivo,
Ni po babu, ni po stričevima,
Već po pravdi boga istinoga.“
Vuksan Jevra, kako su ga komšije zvale, imao je šesnaest godina kada je prvi put krenu kroz Rugovsku klisuru u Metohiju, po žito. Još nije bilo kopriva.
Prokletije pod snijegom. On sa sekirom na ramenu, na brdskom konjiću.
Kroz arnautska sela krao se noću.
Za njim se vukao izgladneli, ostareli hromi vuk. Vuksan Jevra nije htio da bježi. Sjahao je sa konja i čekao ga.
Vuk je režao ali se približio nije.
Pratio ga je sve do ravnice.
Vratio se na Policu sa dva džaka žita. Jedan je prodao a jednim su se hranili dečaci.
I već sutradan krenu opet kroz Rugovsku klisuru.
Bili su inokosni među Vasojevićima. Zavadila su se dva moćna bratstva – Kastratovići i Mujovići, oko livade Sofijače.
Pala je i krv. Sofijača je odnijela nekolike glave. Jevrini sinovi su držali stranu slabijima i kad je završeno, za njih nije bio opstanka na Mujovića brdu.
Odselili su se u Tmušiće.
Ko mu je ime nađenuo nije griješio.
Četrdesetprve bilo je tu preko dvesta pušaka, a sada je Tmušuće opustelo i nema ni jednog dima.
Ostali su samo zaključani domovi gdje su nekad živeli Popovići, Jevrini sinovi, koje je narod počeo zvati Jevrićima.
I tako nas tek četvrti pas zovu.
„Kad bih muzla kravu pa mi se kotao okobrlja nizastranu, trebalo mi je po dana da se spustim i da ga vratim. I već je bilo vrijeme da se ponovo muze“, pričala mi je baba.
Vuksan Jevra je bio silan delija.
Ovce su mu se bliznile, kuća punila, bratstvo širilo.
Ali najmlađi Vukman nikad nije prežalio Sofijaču i Brdo Mujovića.
Sanjao je osvetu.
Bila je kasna jesen.
Na Polici žito odavno požnjeveno, dovršeno, smešteno u ambare.
Noć bez meseca kad je Vukman krenuo, noseći naramak luča, prema kućama Mujovića.
Prema ambarima sa žitom sa Sofijače.
Kad su se Mujovići izbudili bilo je kasno. Ambar je izgorio.
Vukman se kroza šume vratio u Tmušiće.
Nikome ništa nije govorio.
Patrijarh Pavle bi posle jela kupio svaku mrvicu sa stola.
Nema većeg grijeha nego uništiti hleb.
Te zime su kućama Mujovića deca umirala od gladi.
Vukman je u početku ćutao ali ali je na kraju Jevrosimi, već ostareloj, koja je sjedjela u stolovači na jastucima, morao da kaže.
I njoj i Vuksanu Jevri. Silnom Vuksanu Jevri.
Mati je izvadila sasušenu dojku i proklela ga.
„Van“, viknuo je Vuksan Jevra koji je bio kućni domaćin.
Vukman je dugo lutao po snijegom zavejanoj planini.
A onda se spustio niz Rugovu do Dečana. Danima ništa nije jeo.
Tražio je ispovijed.
Na ispovijedi je ispričao sve.
„Epitimija“, rekao je iguman. Starih.
Ostao je do kraja života u Dečanima. Od njega nema potomstva. Nije se ženio.
Dopustili su mu da bude crkvenjak. Ali za njegov grijeh oprosta nije bilo.
Ove godine će sto godina od kako smo se spustili u župu, u Bijelo Polje.
Drugi dio familije je otišao za Peć. Strica Miloša su otela UČK. Prodali u rezervne delove.
Gospa slavjanska, velika pjesnikinja Darinka Jevrić, i ona od Jevrinog trbuha, završila je svoje pesničko delo u Prištini. „Zar je moja glava vrednija od glave monahinja iz Deviča“, rekla je i ostala.
Moj otac je uvek svaki komad hljeba sa stola pažljivo kupio.
Izvor: RT.rs
