Piše: Miroljub Stojanović
Novi, drugi film Mirjane Karanović u svojstvu rediteljke Majka Mara, razočaranje je za sve one koji su bili prijatno iznenađeni njenim rediteljskim debijem iz 2016, filmom Dobra žena. Mnogo toga ne funkcioniše u Majka Mari i prevashodni utisak koji ovaj film ostavlja jeste da je reč o u atmosferi veoma mučnom, a u naraciji filmu koji ima problema s nedoslednošću, motivacijom, pa i nelogičnostima.
Mara je uspešna poslovna žena koja je izgubila sina o kojem je, ispostavlja se, toliko malo znala. Iz poslovnog susreta s njegovim poznanikom, inače trenerom u teretani, ukazuje joj se mogućnost da o sinu i njegovim poslednjim danima sazna što više. Posle svega nekoliko susreta sa mladićem znatno mlađim od sebe, započinje ljubavnu i seksualnu vezu.
Već u startu se ukazuje motivacioni problem. Ako je početna intencija filma da do saznanja o preminulom sinu dođe „iz prve ruke” od nekog ko ga je poznavao i s njim provodio vreme, nema nikakvog uverljivog organskog, logičnog razloga da Mara mora da s njim i spava. Tim pre što ona u jednom trenutku filma sreće sinovljevog druga Stefana. Zašto ne pokušava da tu sliku o sinu upotpuni i Stefanovom perspektivom? Seksualna veza u koju stupa obeležena je strašću, ali mi od ove strasti malo toga vidimo u smislu autentičnosti ispoljavanja, a potom, urušava se čitav koncept filma koji opravdava njene namere. Između seksualne veze i evociranja sećanja na sina i dopunske spoznaje o njemu, nema, niti može biti, ma kakve ekvivalentne veze.
Pritom, nijedna relacija s drugim likovima u filmu nije razvijena i svi oni se pojavljuju tek mehanički, kao marionetske lutke koje uđu u kadar a da nikad o njima ne saznajemo nešto više ili da ih se učini funkcionalnijim u odnosu na potrebe fabuliranja. Osim početnih naznaka da su u pitanju zet, majka ili poslovni partner, ostajemo u potpunosti uskraćeni za prirodu njihovih odnosa s Marom. Ono što je pritom najveći nedostatak filma Majka Mara jeste odsustvo ma koje emocije. U filmu lišenom emocija na ovako drastičan način, sve se redukuje na narcističko prisustvo Mirjane Karanović u doslovno svakom kadru filma. Ako se odsustvo emocionalnih reakcija na sinovljevoj sahrani i kasnije, u njenim poslovnim kontaktima, može i pravdati dostojanstvenim držanjem i hrabrošću pred bolom, za odnos sa trenerom i emocionalnim deficitima koji tu nastaju, nema opravdanja. Čak ni uz pretpostavku da je reč o ženi koja je toliko emocionalno slomljena da je jednostavno prazna.
Upravo ovaj odnos generiše jednu konfuziju, jer ne znamo kako da ga tretiramo. Umesto da pripada domenu etičkog upitnika – osuđujemo li majku koja svega nekoliko dana nakon gubitka sina nalazi utehu u žestokim seksualnim predavanjima? – priča filma Majka Mara gubi raison d’etre i postaje prilično iracionalna.
Ponekad, kadrovi filma Majka Mara bivaju potpuno nasumični, kakav je onaj sa mačkom u Marinom luksuznom stanu, mačkom koja se prvi put pojavljuje niotkuda u samom finišu filma. Otkud tu još i mačka nije čak ni bitno za analitički okvir, ali je simptomatično za nedostatak kompaktnosti u pripovedanju. Takođe odjednom, Mara odlazi na sinovljev grob gde na već gotov spomenik polaže cveće!!! Otkud spomenik u tako kratkom protoku vremena? I eliptičnost u postupku tu ne može biti alibi jer ne stičemo utisak da je Mara sposobna, između svojih tumaranja, da se koncentriše i pristupi vršenju složenijih radnji. Setimo se kako samo rastresena napušta poslovni sastanak.
Počev od prvog, ultrastilizovanog kadra snimljenog ispred kapele, na groblju, prostor filma Majka Mara pripada smrti, i otud toliki osećaj mučnine. U Majka Mari je sve mrtvo, i to je ono što toliko odbija. Bezmalo ne postoji kadar, stanje ili dešavanje koje je životno i kojem apsolutno verujemo. Sve je tako beznadežno izveštačeno, mehaničko ili mehanicističko, i upravo nas iz tih razloga ništa ne dotiče i ne pogađa. U Majki Mari katarza ne samo da izostaje nego je nema ni u naznakama. Paketić kokaina koji Mara nađe kod trenera jedina je uspela pripovedačka konekcija koja u završnici otkriva suštinsku kariku propusta: Mara ništa nije znala o svom sinu. Dok je čvrsto verovala da on ne pije kafu i alkohol, njegov društveni milje je bio milje u kojem je droga bila važno načelo cirkulacije.
Majka Mara je hladan, otuđen, neuverljiv film koji u osnovi jednu tragičnu priču prevodi u prostore potpune ali nepotrebne estetizacije. Svako delo traži odgovarajuću formu ali ne na način da formalna rešenja narušavaju njegove sadržaje. Majka Mara promašuje u suštinskom pristupu: bol ne podnosi stilizaciju!
Izvor: Radar
