Пише: Небојша Јеврић
Прашњавом џадом према Ђавољој вароши вукао се аутобус са студентима Рударско геолошког факултета.
Иза њих, у „стојадину“, тројица асистената.
Носили су камеру и снимали пределе кроз које су пролазили.
Флаша је ишла од руке до руке, а младићи добро расположени. Развеселила их мученица.
Прошли су Куршумлију и негде пред Ђавољом вароши схватише да се батерија на камери истрошила. Да је морају напунити.
Зауставише се пред кућом на осами, са великим двориштем.
У дворишту су у групицама седели мушкарци и жене у црнини.
Свака жена је између нога држала секиру.
Док су прилазили кући прође им језа кроз кичму. Ђавоља варош, људи у црнини, жене са секирама…
„Шта се догађа овде, људи?“
„Чекамо на ред код доктора!“
То их још више зачуди. На плоту закукурека петао. И он црн.
Закуцаше на врата .
„Слободно“ замекета глас, ни мушки ни женски.
За столом препуним кесама са чајевима и теглицама са мастима седео је просед мушарац који је очито имао вишак женских хормона. Дебео, ћосав, лица белог као клица од кромпира. У једну ногу хром.
Устаде мешајући прегојеним гузовима, крену да им пружи белу нерадничку ручицу али кад виде камеру, дрекну на њих:
„Нема снимања! Но,но!“ и запрети прстићем.
„Нећемо да снимамо него ако можемо да допунимо батерију од камере. Водимо студенте у Ђавољу варош. Ми смо асистенти.“
Док се камера пунила понуди их ракијом.
„А од чега лечите?“ упиташе радознало.
„Лечим од неплодности!“
„Има доста народа?“
„Има, има доста пацијената. Не постизавам!“
„А чиме лечите?“
„Ево овим чајевима. Месец дана мора жена да пије ови чај. А мушки овај од напникура.“
„А секире, шта ће им секира“
„Месец дана док пије чај мора женско да мокри на оштрицу од секире.“
Момци се зачуђено згледаше.
„Асистенти, кажете?“
„Јесте!“
„И шта ви радите?“
„Заносимо јаја професору у кривини!“
То му се допаде.
„Добри сте момци али ја асистенте више не примам. Доста су ми ови моји.“
„Имате асистенте?“
„Наравно да имам. И добро их храним и плаћам. Мед и ораси, лешници. Пршут.“
Утом из собе изађе жена са секиром, поправљајући мараму, а за њом брката делија са Радан планине закопчавајући се. Из друге собе за њима изађоше други асистент и младица у црном, смијуљећи се.
„Ако не помогну чајеви ту су асистенти!“
„И колики вам је проценат излечења?“
„Педесет- педесет. Ако је до мушкраца то заврше асистенти.“
„Ово су вам колеге : асистенти.“ упозна их „доктор“.
„Кад чују да жене долазе код мене са секиром, у црној одећи, мужеви су сигурни да ће умети да одбране част. Наравно и црна марама је обавезна. Ко ће у мене оваквог посумњати? А за асистенте не знају.“
Батерија се напуни.
„Како ли је тек у Ђавољој вароши?“
Извор: ИН4С
