Пише: Небојша Поповић
20. јуна у Мађарској је одржан референдум на ком је грађанима постављено питање да ли подржавају да Украјина постане чланица Европске уније(ЕУ). Од укупно 2,27 милиона важећих гласова, 95% Мађара се изјаснило да је против уласка Украјине у ЕУ. Само 5% грађана је гласало „ЗА“.
Када је стигао на састанак Европског савјета 26. јуна, премијер Виктор Орбан је пред осталим ЕУ лидерима самоувјерено изјавио:
„Допутовао сам овдје са веома јаким мандатом. Мој глас је постао јачи, јер носим глас више од 2 милиона Мађара“.
За Црну Гору у чијим медијима се даноноћно, а често и преко граница доброг укуса, говори о приступању ЦГ ЕУ, недавна епизода са Орбаном је веома важан детаљ. И то не само због околности да тренутно само једна ЕУ чланица може да блокира цјелокупан приступни процес.
Прво, из простог разлога што би било поштено да неко црногорским грађанима коначно отворено саопшти да је за званични Брисел далеко већи интерес и жеља да се ЕУ из геополитичких разлога прошири на следеће три земље – Украјину, Молдавију и Грузију, него на Црну Гору. Земље Западног Балкана као приоритет долазе тек након поменутог тројца.
Зашто се поводом ове очигледне и лако провјерљиве истине грађани Црне Горе константно обмањују од стране готово свих који имају јавни утицај – медија, политичара и НВО сектора у Црној Гори, остаје мистерија која се једино може објаснити чињеницом да су очигледно све три поменуте карике друштва под контролом истог центра, са јасним задатком одуговлачења и замајавања црногорских грађана. Замајавања које траје више од двије деценије.
Промјена правила о приступању?
Као друго, случај Орбанове Мађарске која у континуитету блокира Украјину, важан је за Црну Гору и са аспекта да ЕУ због читаве ситуације све више размишља у правцу изналажења механизама како би спријечила да само једна земља, и то из сопствених партикуларних интереса, блокира аспирације за чланство неког од кандидата.
То се већ дешавало када су Француска и Холандија блокирали Албанију 2019, затим Бугарска Сјеверну Македонију 2020, а убудуће се очекује да то буде случај Хрватске са Србијом (као што је то случај Хрватске са Црном Гором сада), те Грчке или Кипра са Турском…
Све наведено нам говори да се осим што су Украјина и Грузија за Брисел много важнији од Црне Горе – правила о приступању се ипак могу мијењати, као и да то није без изгледа да се деси у догледном периоду. За власти у Подгорици то је сигнал и охрабрење да се не залећу превише у погледу удовољавања све осионијим захтјевима Загреба, већ да је штавише, кудикамо мудрије бити стрпљив, и још приде уз то очувати државно достојанство. Ово посебно из разлога што нико озбиљан и иоле добронамјеран не може гарантовати ЦГ да ће 2028. или коју годину касније постати чланица ЕУ.
Европарламентарци и провинцијална свијест
И као треће, али не и најмање важно, битно је нагласити да кључне одлуке по било ком питању у ЕУ доносе Европска комисија(ЕК) и Европски савјет (ЕС)– који представљају два главна управљачка тијела ЕУ. То такође значи да Европски парламент чије одлуке и резолуције ионако нису обавезујуће, никако није, нити може бити мјесто одлучивања.
А ако је познато да то није ЕП, онда то посебно не могу бити поједини европарламентарци чија ријеч се у Црној Гори, што је трагикомично, боље слуша него ријеч америчког, руског или кинеског предсједника, иако разни „вајци“и „соколи“ немају ама баш никаквог утицаја ни у сопственим државама, а камоли на нивоу ЕУ. Заиста, крајње је вријеме да се политичари и медији у Црној Гори у том погледу макар елементарно упристоје, барем због грађана које представљају. У супротном такав профил политичара, јавних дјелатника и медијских кућа нису, нити могу бити ишта друго до израз једне крајње провинцијалне свијести која годинама уназађује Црну Гору.
