Piše: Dragana Nikoletić
Srpska zajednica u Trstu zasad broji četiri hiljade duša. U gradu ima čuvenih naučnih instituta i prestižnih fakulteta, gde rade ili se školuju i „naši“. Relativno niska cena kvadrata razlog je novih doseljavanja.
Nije Trst što je nekad bio, kaže Puljanin Roberto, sedamdesetogodišnji bivši roker. U taj njegov „stejtment“, a ne usputnu rečenicu, staju sećanja mnogih Jugoslovena, iz vremena od šezdesetih do devedesetih prošlog veka, „kad se tamo išlo kupit traperice“. Ili samo „popit dobru kavu (kratki espreso), s nogu, pa lutat ulicama“, kako bi to zlatno doba opisao naš poznanik. „Nisam tamo išo kad i drugi ‘naši’, vikendima, već preko radnog tjedna. Parkiram fiću na rivi, i pomiješam se sa domaćima“, on oživljava legendu o nekadašnjoj šoping-meki Jugovića.
Izbegavao bi uvek Ponte Rosso, trg kraj istoimenog mosta, nakrcan tezgama sa svakojakom robom, preferirajući da pazari po prodavnicama. „Nije mi godio prezriv pogled Talijana što kupujemo na pijaci. S druge strane, u butigama se mogla probat garderoba, kožne jakne, farmerice… U modi je bila marka rifle, pa carrera, sa visokim strukom“, on priziva sve jasnije prizore.
Kupovao bi Roberto i „tenisice“, uvek firmirane, a zimi čizme „kaubojke“. Padao bi i poneki „fini parfem“, neka boca stranog pića, i obavezno koja ploča, tada kultnih američkih i britanskih bendova…
Zenova savest u Trstu na raskrsnici književnih i drugih svetova
Za to vreme, Jugovići iz udaljenijih krajeva bivše zemlje prtili su naramke kafe (iz rinfuza), čokolade, velike lutke (za ukras), a potom i „barbike“, tranzistore, majice, veš, džempere… i naravno farmerke. Pre no što će sesti u auto, ili autobus (maltene redovne vikendaške linije), navukli bi na sebe sve što mogu, da prevare carinike. Neki bi dolazili vozom, pa u „tajne pretince“, mahom po VC-ima, trpali zlatno prstenje i ogrlice, uz rizik da ih neko preotme.
„Šanerska“ posla
Poslednjem su bili skloni naročito „šaneri“, koji su kupljenu ili „maznutu“ robu preprodavali, po i dalje povoljnim cenama. „Brda su para Jugoslaveni ostavljali u Trstu, menjajući marke i dinare u lire, a čekajući duge redove u menjačnicama“, sad je ekonomska slika „zlatnog doba“ zaokružena. Nju je pratio lingvistički fenomen: lokalci su u mnogim slučajevima tečno govorili srpskohrvatski (kako se „naš“ jezik tada zvao, a i dalje se predaje u Trstu, na Akademiji za prevodioce).
A onda je počeo rat u bivšoj Jugi, i sve je stalo. Vikendaški rituali su zamrli, trgovina kolabirala, tek malim delom se preselivši sa pijace na Ponte Roso u obližnje butike.
Ovde se tačno zna ko šta i gde ima, jer „naši“ drže agencije za rekonstrukciju zgrada, koje su, uzgred, većinom neregistrovane. Glasine se brzo šire među radnicima, a odatle dalje
Danas više ni njih nema. Okolinom Ponte Roso dominiraju kafići i picerije. Na samom trgu, umesto tezgi, rasklapaju se ugostiteljski kućerci i portabl luna-park, gde su se Tršćani okupljali povodom božićnog adventa. Poslednji je dan blagdana, za „njih“ – Sveta tri kralja, a za „nas“ – Badnji dan, usred sezone zimskih praznika. Zajednička nam je „nevera“, vremenska nepogoda, sa jakom burom što kovitla pahulje snega, oštre kao šiljci kad se zabiju u lice. Zato su ulice avetinjski puste.
Gotovo prazan je i jedan kafe, tik uz Kanal Grande, gde tražimo spas od mećave (kakva nije viđena od 2009). Lokal drže Kinezi (kao, uostalom, i sve barove, i celokupnu industriju kockanja preko slot-aparata). Osoblja je više nego gostiju, što apsurdno stvara dozu haosa, pa jedna nezadovoljna mušterija pridikuje šankerki. Iz bujice italijanskih reči štrči jedno „piz.. materina“. Psovka nas ispunjava posebnom vrstom ponosa, da je Trst i dalje naš, posle toliko godina.
Malo o istoriji
Ta ljuta žena, vremešna, a nekad lepotica, ipak je Rovinjka, ali iz doba kad je ovaj ljupki gradić u centralnom delu obale Istre, pripadao Italiji. Posle je bio jugoslovenski, a zatim postao hrvatski. „Zbog politike“, kako ta Magdalena zapaža, sa grimasom gađenja.
Istorija Trsta još je zamršenija, ako se krene od pre Prvog svetskog rata, kad su gradom upravljali Austrougari, za sobom ostavljajući mnoge velelepne građevine. Zbog njih se ovaj grad i zove Malim Bečom. Sledi vladavina Italije, sa promptnom italijanizacijom stanovništva, posebno Slovenaca i Hrvata, pa Trst gubi kosmopolitski duh. Kapitulacijom Italije (1943), grad preuzima fašistička Nemačka, držeći ga sve do kraja Drugog svetskog rata.
Konačnom pobedom suprotne strane, on postaje poprište sukoba jugoslovenskih i savezničkih interesa. Amerikanci i Englezi ne bi da se komunizam proširi na Zapad, ali ne bi ni da uvrede Tita, pa se 1947. uspostavlja Slobodna teritorija Trsta, pod dvojakom (angloameričkom i jugoslovenskom) upravom. Osećaj istorijske nepravde Jugovići su izražavali parolom „Trst je naš“, prisutnom na transparentima, u štampi, u pesmama…
Ipak se, 1954, grad ponovo pripaja Italiji, da bi poslednju dekadu 20. veka sačekao kao jedna od graničnih tačaka Hladnog rata. Tad otprilike počinje i raspad Jugoslavije. „Mi“ više ne dolazimo kao šoping-turisti, već kao pečalbari i/ili ekonomski emigranti.
Globalne političke promene imale su eho i na pad značaja tršćanske luke, u statusu slobodne još od 18. veka. Uprkos tome, promet se i dalje računa u pedesetak miliona tona robe godišnje, koja se odatle distribuira po evropskom kopnu, od Austrije, Češke, Slovačke, do Mađarske i Nemačke. Međutim, na ovaj praznični dan miruju i gigantske lučke dizalice.
Bez pomoći Svetog Spiridona
Tihuje i srpska pravoslavna crkva Svetog Spiridona, iako je Badnji dan u toku, i premda je ona okosnica srpskog zajedništva. Jutarnja praznična liturgija odavno je završena, dok nas i od paljenja badnjaka dele sati. Preteći da nas pretvore u ledene statue, nalik skulpturi (istina, bronzanoj) Džemsa Džojsa, baš na mostu Ponte Roso.
Na interfon u pročelju crkve niko se ne javlja, jer je vreme ručku. Ne pomaže ni čudotvorac Spiridon, kome je bogomolja posvećena, ni Sveti Mihailo, sa pozlaćenog mozaika na fasadi, da u hramu pronađemo utočište od snega i vetra. I saznamo nešto više o tamošnjem životu Srba i svih ostalih (podeljenih na 12 religija).
Desetak koraka dalje, lokal Jufi, spuštenih metalnih zastora. To je ćevabdžinica izvesnih Leskovčana, na koju nas je Magdalena uputila, „da pojedemo nešto dobro“. Na spoljnom meniju, ispisanom kredom, sva su nam jela (sa grila) poznata, sa cenama vrlo bliskim našim. To otvara apetit, ali džaba, gazde su odsutne, biće – da iskoriste mukle dane praznika za kratku posetu kući.
Pogled na interfon susedne zgrade čudi, a predstavlja dokaz srpske finansijske moći, jer se ovde nižu prezimena što se završavaju na „ić“. Šira slika još je simptomatičnija: čak pedesetak zgrada u srcu grada pripada „ićima“. Prvi talas srpskih useljenika, mahom trgovaca i moreplovaca, u 18. i 19. veku, izgradio je znatan broj palata.
Andrić i Italija: Svedok rađanja fašizma, sile koja ne ume ni da se svlada ni da vlada
Iz te mase izdvaja se jedna, nalik Duždevoj palati u Veneciji, koju je podigao Spiridon Gupčević. I ukrasio je statuama kneza Lazara, carice Milice, Miloša Obilića i Kosovke Devojke.
Bilo kako bilo, mi stiskamo sve dugmiće redom na „fensi“ tastaturi interfona one zgrade. Ma kako je neumesno da u doba ora di pranzo (vreme ručka) uznemiravamo te Tokoviće, Dimitrijeviće, Iliće, Pejiće… Netragom nestale.
Najzad se jedan glas javlja. Objašnjavamo da smo novinari iz Beograda, i da bismo da popričamo o demografskoj slici Trsta. Kratka stanka, a onda tvrdo „obratite se nekom drugom“. Vlasniku muževnog baritona to valjda zvuči lako, jer poznaje strukturu grada, a nas, nedovoljno obaveštene, baca u očaj.
Meni na srpskohrvatskom
Ipak, sreća prati hrabre, pa pronalazimo novu sagovornicu, u jednoj od tamošnjih picerija. Prepoznaje nas po čuđenju faktom da je u jelovniku sastav italijanskih specijaliteta opisan na „našem“ jeziku. Ljubazno nas pita odakle smo, I mi nju, uzvratno. Ovde je stigla iz BiH, pre 30 godina, kad su se naši ratovi već bili razmahali, a kada je Trst „bio ruglo, sa mnoštvom baraka“. Te nije bio problem skućiti se.
„Pre tog ratnog talasa iseljavanja, ovde su decenijama boravili ljudi iz Negotinske Krajine, radeći prezrene i malo plaćene poslove, uglavnom na održavanju objekata. Sve što bi zaradili, ulagali bi u zidanje višespratnica u rodnim selima i gradovima, koje su, prazne, propadale, priča nam „Marija“.
To nije njeno pravo ime (koje ne želi da otkrije), već se tako nazivaju današnje „služavke“ (naše krvi) po gospodskim tršćanskim kućama, da se gazdarice ne bi mučile da zapamte „neobičnosti“ poput Gordana, Senada, Draginja… Jer, Tršćani sebe smatraju važnijim i od ostalih Italijana, koji opet često misle da je Trst u Mađarskoj ili Slovačkoj.
Individualnost i status u društvu mogu da dobiju samo visoko obrazovani, a ovo je jedan od razloga zašto srpska zajednica u Trstu broji 4.000 duša (a čitavih 50.000 u celoj regiji Friuli–Venecija–Đulija). U gradu ima čuvenih naučnih instituta i prestižnih fakulteta, gde rade ili se školuju i „naši“. Relativno niska cena kvadrata (u odnosu na „našu“), drugi je razlog novih doseljavanja.
Pogled na interfon zgrade predstavlja dokaz srpske finansijske moći, jer se ovde nižu prezimena što se završavaju na „ić“. Šira slika još je simptomatičnija: čak pedesetak zgrada u srcu grada pripada „ićima“
Srećom, te nove pridošlice neće zateći onaj stari Trst, pun baraka i otpadaka šopingovanja. I to zahvaljujući Rikardu Iliju, jednom od najvećih uvoznika kafe, i gradonačelniku od 1993. do 2001. Politički orijentisanom ka levom centru, za razliku od svih ostalih, okrenutih udesno. „Ili je uz pomoć evropskih kredita obnovio grad, i nakratko otvorio ovu sredinu, kao prvi gradonačelnik koji je kročio u Ljubljanu, ali i Sežanu“, naglašava „Marija“. Posle se sve vratilo na staro, u žabokrečinu, kako dodaje, rezignirana tamošnjom „ksenofobijom“.
Šapićeva vila
Ako neko ovo ne zna, ili je sit domaćih fobija, treba da bude upoznat sa važnijom egzistencijalnom činjenicom: danas je nemoguće naći stan „normalnog“ gabarita (jednosoban i dvosoban), jer su svi rasprodati. Tome su dobrim delom doprineli Austrijanci, koji Trst i dalje svojataju.
U ponudi nekretnina ima vila, ali njih kupuju ljudi poput Aleksandra Šapića. „Ovde se tačno zna ko šta i gde ima, jer ‘naši’ drže agencije za rekonstrukciju zgrada, koje su, uzgred, većinom neregistrovane. Glasine se brzo šire među radnicima, a odatle – na čaršiju“, objašnjava naša sagovornica.
Njoj ne prija ni ponašanje „naših“, koji subotom okupiraju Ponte Roso, „krećući se u grupama i derući se“. „Uočljivi su i po napadno firmiranoj garderobi, sa ogromnim nazivima brendova“, navodi „Marija“. Ako je u Trstu sve tako sivo, a ne belo, šta je ovde i dalje zadržava? To pitanje je nekako razgali.
„Prvo, za par dana, ovde će početi proleće. Drugo, odavde si na 10 minuta od Sežane, gde je sve jeftinije, na dva sata od Venecije, gde idemo na izlet odličnim vozovima. Četrdeset minuta nas deli od Poreča, začas smo i u Alpima“, pogodnosti života u Trstu brzo se kristališu.
Takođe, za nju ima nečeg privlačnog u kontrastima. Pa, dok je cela Italija „ogrezla u klerikalno nazadnjaštvo“, u Malom Beču žene se sunčaju u toplesu, i to na javnim, besplatnim plažama. Takođe, „ovo je jedini grad u Italiji gde je tokom Drugog svetskog rata bio nacistički koncentracioni logor, ali i jedini koji proslavlja oslobođenje od fašizma, od strane partizana“, zaključuje „Marija“.
Mi bismo tome dodali, sa istorijski aktuelnog aspekta: Trst je poput banje za naše istrošene živce. Tek kad se rehabilituješ, možeš da zbog bilo čega zakeraš.
Izvor: Radar
