Пише: Небојша Јеврић
У Крокочеву је моја ујчевина имала велики шљивик.
Све је на имању могло да остане неурађено али су шљиве морале да буду окопане, нађубрене, стабла окречена.
Међу њима је била једна – сува.
Никад ником није пало на памет да је уклони. Гледао сам детлића што је у њој направио гнездо. Волео да слушам његово кљуцање у дебло.
За време рата ђед је ископао земуницу и ту сакрио тројицу синова да их војске не поведу -прошпијале комшије.
Средњег, Милоша, одвели су партизани.
После рата остао је у војсци.
Постао заставник и постављен за команданта карауле на граници Југославије и Грчке. Југославија је помагала устанак.
Мај четрдесетседме. У Грчкој бесни грађански рат. Американци су помагали да се устанак угуши.
У смирај дана наишао амерички авион.
Нишанџија је пуцао по крову карауле.
Да спаси војнике, Милош је изашао са митраљезом, легао, пуцао и успео да погоди авион.
Али га је нишанџија из авиона исекао рафалом.
Био је мај четрдесет седме и приближавао се Титов рођендан.
Десет дана је Милошево тело ношено од града до града и свугде су прављени протести против Американаца.
Све дневне новине су на насловној страни доносиле извештаје са протеста и слику искомаданог тела мог ујака.
А онда је дошао двадесетпети мај и нико га више никад није поменуо.
Тог дана кад је ујак погинуо, ђед Никола је био у шљивику. Уз брдо су се примицали официри. Војска.
Ухватио се за шљиву. Прсти су му побелели.
„Знам, зато сам га и родио!“, рекао је. Ни реч више. Ни суза.
Шљива се касније осушила, а ђед од Темпа добио пиштољ и пензију.
Караули су дали име Милош Јанковић.
Подигли споменик. Обележили место где је погинуо.
Моја мајка често би рекла очију пуних суза:
„Три сам брата имала и три изгубила…“.
Двојицу су однеле болести, трећег рат.
Година 1980.
Седео сам у „Рупи“ у Чика Љубиној.
Становао сам у собици за послугу у Кнез Михаиловој.
Жаре, мој газда, донео ми је велики коверат. Писмо са Крокочева.
Брат од ујака, Рајо, послао ми је фотокопије исечака из новина.
Баба је добила неки станчић у Подгорици.
Умрла је и војска је узела стан.
Мислио је да могу помоћи да се станчић задржи. Како не бих могао! Постао сам писац! Објавио две књиге! Са виђеним људима се дружим.
Наручио сам литар белог и литар киселе. Читао сам и плакао.
Кренуо на факултет.
Испред Америчког културног центра била је однекуд ко зна зашто донешена гранитна коцка.
Узео сам коцку и гађао излог.
Стакло се расуло.
Утрчао сам у Филозофски и побегао на таван а онда кроз нека мала врата која спајају Ректорат и факултет утекао Титиним џандарима.
Навече сам испричао Миодрагу Булатовићу шта сам урадио.
„Преноћи код мене, па ћемо видети шта ћемо“.
Сутрадан ми је рекао: „Чека те шест месеци затвора!“.
На Филозофски више никад нисам отишао.
Недавно сам био у селу. Ђедова кућа је пуста.
Шљивик је уништила „шарка“, болест шљива. Најавио ју је још Јован Цвијић, пролазећи Лимском долином. Шљиве су ископане.
Остала је само она једна. Сува. И детлић што узалудно покушава да у њој пронађе црва.
Извор: ИН4С
