Пише: Небојша Јеврић
Седим у Ђеновићима с Момом бин Ладеном. Бин Ладен је дошао из Београда да умре на мору. Муж Љиљане Шоп.
Имао је рак.
Дугу седу косу везивао у реп. Толико мршав да су му се кости чуле како клапарају кад хода.
Продавао књиге у Херцег Новом. Зими седели у Ђеновићима и пили пиво у Клубу пензионера.
Напио се и отишао кући.
Пензионери су гледали у карте. Ја сам гледао у море.
Пришао ми је и питао:
„Је л’ слободно? Ја сам Еритрејски гусар, Ђура Бабангида.“
„Ја сам Небојша, писац.“
Био је преплануо, мишићав, онижи.
Очи које су све откривале и сакривале, дланови груби као кожа са табана, прсти кратки. Сваки његов прст дебео као два моја.
И већ ме је купио. До краја.
Од тада је моје путовање на море било дружење са Еритрејским гусаром.
Деца и пси су га обожавали. Други зачуђено гледали. Сви су га познавали. „Оне године кад се завршио рат на Балкану, укрцао сам се на кажњенички брод. Нико није хтео да иде на брод који је носио терет за Етиопију. Јер и тамо је био рат.
Између Етиопије и Еритреје.
Пошто сам био добро обучит поморац који је сваки разред средње поморске ишао по два пута, а и вишу поморску сам студирао шест година, сваку годину по трипут ‒ постављен сам за трећег официра палубе.
Трећи официр је углавном задужен за прву помоћ на броду.
Искрцали смо товар, али су и нас искрцали. Еритрејска војска. Од личних ствари покупио сам два кофера са лековима. Купио сам два магарца. Једног сам јахао, а други је ишао за нама натоварен коферима. Било је ту лекова за сваку болест. Ухватио ме је мрак. Најео сам се неке халуциногене траве, а и магарци исто. Почели су да трче најбрже што могу. У смирај дана стигох у урођеничко село.
Око ватре су играли урођеници.
Са кожом свеже заклане козе, играо је врач и цело племе.
Играо сам с њима у белом оделу око ватре.
Знао сам да је на језику племена врач ‒ бабангида.
Ја Бабангида.
Они су довели дете са високом температуром. А код мене кофер пун антибиотика.
Оздравило.
И опет смо играли око ватре.
Они су доводили своје болесне код мене, а ја сам у сок оне траве коју је спремао врач додавао лекове.
Запаљења плућа, туберколозу, ране од ножа и копља, упале грла, упале ува… Све сам лечио.
У сок старог врача додавао сам лекове по потреби и растварао их у том соку. Остао сам ту три године.
За то време Еритрејци су нам користили брод за превоз расутог товара.
Кад сам кренуо кући, понео сам за себе флашу сока старог врача.“
Више није пловио.
Рибарио је барком или возио туристе. Кад год бисмо били на мору, Бабангида нас је возио по Боки ‒ Жањице, на кафицу на Росе, на Мамулу…
Једне године је у мору испред манастира Савине нашао кладу за коју је тврдио да га подсећа на неку афричку богињу. Није се могла довући мотором па је два дана веслао до Кумбора. До гарсоњере коју је купио. Клада је била толико тешка да је тројица људи не би могли извућ на копно. Онда ју је ту обрадио и некако однео до другог спрата. Служила му је као сто.
Кад туристи оду, ми смо и лети и зими седели код Виде и Леке, мојих добрих пријатеља, а његових рођака. Васко, Бабангида, ја… Кад бих ишао сам на море да пишем, с јесени или у пролеће, седели смо код Бабангиде у стану. У гарсоњери на другом спрату.
Петнаест дана нисмо изашли из његове гарсоњере, Васко, он и ја.
Осим кад бисмо ишли да бацимо мреже. Мрежа се закачила за дно на педесет метара дубине. Залуду је било покушати да се извади. Бабангида је повукао свом снагом и чамац је почео да тоне. И пукла је мрежа. Тек тада сам схватио колико је јак.
Онда је сестри продао своју гарсоњеру на другом спрату.
Преселио се у Стари Сланкамен. Међу Словаке. Купио кокошке и јарца.
Кокошке су спавале на тавану.
Јарац у соби с њим. А онда му је после неколико месеци допиздело.
Кад је све почело да смрди.
Вратио се у Кумбор и обукао бело одело.
Неко време понашао се уобичајено, а онда му је једног дана пало на памет да опет буде Бабангида.
Купио је јарца, заклао га и одрао. Узео је штап који је донео из Африке, шетао два дана кроз Кумбор са штапом и кожом одраног јарца на глави. Нико није смео ни хтео да му приђе. Кад би га нешто питали, одговарао је језиком урођеничког племена из Еритреје.
Све је пробао Бабангида.
Све видео.
Упознао разне људе.
Пало му је на памет да и смрт проба.
Дувао је југо.
Бабангида се обесио нечим врло кратким.
У подруму свог брата.
Извор: Експрес.нет
