Пише: Небојша Јеврић
Враћали смо се из Клуба књижевника Емил (илустратор моје књиге) и ја (писац књиге); тога дана смо добили хонорар и кренули да га потрошимо. На Тргу републике никог. Ни аутомобила ни људи. Прођемо кроз црвено.
Одједном, из мрака, изрони милиционар.
Милиционар се љуљао. Шапка му накривљена. И он је однекуд долазио. Одакле долази милиција? Где им је кошница?
Тражио је по десет динара за претрчавање. Извадим сто и дам му без речи.
„Али ја немам кусур!“
У том часу се поново упалило црвено око семафора.
Протрчао сам кроз црвено, а Емил за мном: једном, други пут, трећи пут. И, задихани, станемо код уваженог друга: „Је ли сад у реду?“
„Наравно да је у реду“, рекао је уважени друг, скинуо шапку и наклонио се. „Момци, частим још два претрчавања!“
Претрчали смо још два пута, а онда сви тројица отишли у пивницу на Зеленом венцу.
Емил му направи портрет, а ја поклоним књигу. Пиће плати он. Била је то добра кафана.
Келнерици Белој ставимо шапку на главу.
У кафани фајронт. Ноге столица су биле подигнуте према небу. Бела је волела Емила. Волела је и мене. И уваженог друга. И она попије пиће.
Небојша Јеврић: Тајанствени нестанак песника Јакова Гробарова
Друг се смејао и претио да ће јој завући пендрек под сукњу. Били су то пендреци недемократски. Тридесет центиметара краћи од данашњих, демократских. Акција „пешачки је закон“ ме обрадовала.
И дан-данас опрезан сам кад прелазим пешачки прелаз. Увек се плашим да не сретнем уваженог друга.
Били смо луди и веровали смо Тимоти Лирију који је проповедао да ћемо тек кроз лудило постати паметни.
Нигде се дуго нисмо задржавали.
Ја сам о месту где ћу спавати те ноћи размишљао тек у три ујутру, а и тада ретко.
После фајронта у „Белом граду“ упутимо се код Деда Јове на гајбу. Носили флашу са ББ клековачом коју сам ја купио у „Драгстору“.
У „Драгстору“ сам започео своју књижевну каријеру.
Друг Павле (тако се звао милиционар или Ћоса како су га звали у његовом селу) био је толико одушевљен да је могао бити шевљен. Касније га је Коска и стварно пошевила. Тек три месеца у Београду и врло му се допало.
И нама се допадао Београд. Био је најбољи град на свету. Истина, често нисмо имали ни за цигаре, али смо пушили пикавце капиталце.
„Аух!“, рекао је Ћоса Кер.
„Аух!“, рекла је и Коска и ухватила га за питона. И, држећи га, одвукла у другу собу.
Убрзо зачујемо роктање и Коскине јектаје.
Ми смо пили из флаша. Код Деде није било чаша. Све су поломили претходни гости.
На зиду насликан лептир са људским очима. На коју год страну да кренеш, очи су гледале само у тебе. Насликао га је Рајко, студент ликовне академије. Деловале су хипнотички. После је неко заклао Рајка у његовом ателјеу. Убица никад није пронађен.
Свануло је кад смо поспали. Заспали су и Коска и милиционар.
Деда Јова је морао да надокнади недостатак алкохола у крви. Остао је да пије сам. И било му је досадно.
А Деда није волио да пије сам.
Некадашњи сликар, Јова је скинуо врата од собе и направио од њих скелу. И започео фреску коју никад није завршио. На тим вратима ‒ скели спавао је Амфи, који је долазак милиционара преспавао.
Деда Јова ми дотури флашу с вињаком.
Вињака је било у довољним количинама. Али недовољним за друштво у дипломатском насељу. Овде је десет година била перманентна журка.
Деда Јови ваљда буде досадно те уђе код Коске и Ћосе Кера (тако смо га прозвали овде) и обуче његову униформу. Деда је био висок сто деведесет и уопште није био деда – ретардирани остатак ’68. Припаше пиштољ и пендрек.
И крене напоље. Само му је коса била мало дуга за социјалистичког чувара реда. Само су му ципеле биле мале. Али то није сметало: обује своје каубојке и изиђе да регулише саобраћај.
Јова је био талија. Прва кола која заустави била су милицијска. Врати се у пратњи ђевера са лисицама на рукама.
Другови ужаснути! Ћоса Кер је попио суспензију, Јова месец дана ћорке; а ми који смо остали попили смо осамнаест флаша жестине.
Извор: Експрес
