Пише: Милан Станишић
Архимандрит Павле Калањ, дугогодишњи игуман манастира Градиште у Буљарици, у ову паштровску светињу дошао је пре скоро 60 година. Манастир у којем је у другој половини 16. века написан први српски буквар, упркос бројним искушењима, остао је духовни центар Петровца и Буљарице. Као поштовани духовник и угледна личност свог краја, отац Павле за „Политику” говори о искуству стеченом у дугогодишњој служби Богу и народу на Црногорском приморју.
Манастир Градиште налази се на узвишењу поред пута који води од Петровца ка Бару. Према предању подигнут је 1116. године на остацима античке грађевине или гробља, а у писаним документима први пут се помиње 1305. Дуго је био метох Високих Дечана, а комплекс се састоји из три цркве и конака и окружен је зидом. Заједно с младим јеромонахом Филотејем, отац Павле и даље се подвизава у манастиру, а поред духовних задужења мало братство брине се и о великој имовини ове свете породице.
Говорећи о бурним историјским епохама које је манастир успео да преброди, отац Павле подсећа на страдања од Турака и Италијана, али и на катастрофални земљотрес из 1979. године. Како је казао, у Градиште га је упутио тадашњи духовник, игуман манастира Прасквица Борис Кажанегра, који је претходно у тешком времену за цркву обновио Режевиће и започео обнову Дуљева.
„То је био период обнове, а уз игумана Бориса укључило се и неколико нас млађих монаха. Све је било рушевина обрасла у шибље, али били смо млади и имали смо пуно воље. Ја сам 1971. дошао у Градиште и до 1979. године били су створени добри услови. Међутим, катастрофални земљотрес успорио је све. Црква Светог Саве била је потпуно срушена, а на храму Светог Николе, који је највреднији и најзначајнији, пропао је свод. Одвијали су се опсежни радови, пројекти и испитивања, али је Завод за заштиту споменика све урадио темељно. На крају, санација је, хвала Богу, урађена пристојно. Али, остало је још тога. Они су груби део посла завршили, а остатак је био наше задужење”, истакао је игуман Градишта.
Указао је да је читав његов живот протекао у изградњи, подсетивши да је, због недостатка свештеничког кадра у време комунизма, опслуживао парохије од Петровца до Бара.
Бока Кототорска – колијевка Црногорско-приморске митрополије
„Било је пуно оронулих и запуштених храмова. Свугде сам морао да се нађем, колико је Бог дао, толико сам чинио, али било је и неке помоћи, поготово из фонда за обнову након земљотреса”, додао је отац Павле.
Огромни су контрасти у литургијским обележавањима Васкрса данас и у време када посете светињама нису биле друштвено прихватљиве, подсећа наш саговорник. „Кад сам тек дошао у Градиште, првих дана није било никога. Само је један старији човек кога сам затекао одговарао на литургији. На Васкрс нас је било највише до четворо-петоро у цркви. Данас нам ипак долази пуно народа, све више, а у дане поста црква нам је увек пуна. Лети, с обзиром на то да је време туристичке сезоне, дође пуно народа из Србије, Републике Српске и Русије, и то недељом буде прави сабор. Али то су све људи који дођу искључиво због литургије. И хвала Богу да је тако. Све више их долази из Бара, Сутомора, Будве и Подгорице”, додао је игуман манастира Градиште.
Архимандрит Павле је монах дуже од пола века, а и дан-данас не заборавља своје прве учитеље – превасходно игумана Бориса и блаженопочившег митрополита Данила Дајковића, који га је рукоположио у свештенички чин.
„Моја срећа је што сам имао доброг духовника, игумана Бориса, који је био угледан и частан човек и народ га је поштовао. Он је био прави родитељ, упућивао нас је у живот, знао је време у којем је живео и учио нас како да се владамо и понашамо. А поготово стари митрополит Данило – он је био наш духовни родитељ и вођа. Дуго је живео, имао је и своје невоље… Био је у браку, сахранио је петоро деце и супругу, али држао се стоички и у каснијим искушењима с Ловћенском капелом. Имао је разумевања према нама. У младости бисмо понекад прешли меру, али нас је разумео. Пуно пута је снисходио, мало би припретио, али никад никога није казнио – као прави родитељ”, сећа се игуман Павле.
Духовна и кадровска обнова долази по избору Амфилохија Радовића за митрополита црногорско-приморског, али наш саговорник присећа се да у почетку није ишло лако.
„Правили су му препреке, али био је упоран и у његовом времену су се дешавала чуда Божја. То сви видимо и то не може да се сакрије, а упоредо су ишле и обнова храмова и кадровска и духовна обнова. Два велика храма у Подгорици и Бару препородила су те градове и народ. Сада су нам сви храмови пуни и углавном долазе млади људи, доводе своју децу, исповедају се, посте, причешћују се, хоће да се науче. Осетили су потребу и долазе и траже савете – да помогнемо, упутимо, толико колико можемо и чинимо. Главни су пост, рад и молитва – ако једно фали, то није добро”, закључује отац Павле.
Извор: Политика
