Пише: Небојша Јеврић
Жеже живистијан. Четрдесет степени. Блеја у блоковима.
У кафићу прекопута коцкарнице седе коцкари и чекају да чују који апарат „даје“, а који „не даје“. У коцкарници мрак. Нема ни прозора, ни сата. Само светлуцају хипнотичка светла 24 часа дневно.
Дечак из Сарајева, с Грбавице, имао је десет година када је с оцем ратником и мајком стигао у велики град. Сместили су се у подрум солитера, сажалили се на њих станари. Било им је доста бежања, више нису имали куда да оду.
Рат је прошао, а они су стигли у град, велики и без срца. Тешко се живело, Београд је био пун сиротиње и прогнаника с оне стране реке. Два дана нису ништа јели, само хлеб. Мајка је послала дечака код ујака, радника у пропалој фабрици, који је и сам једва састављао крај с крајем, да узајми 20 марака које није знала како ће вратити.
Дечак је био плавокос, нежан, танког врата и крупних очију. Трептао је кад год би се зачуо гласнији звук. Пролазио је поред коцкарнице сваки дан. Тог дана је одлучио да сврати. Ушао је и затражио да му укључе апарат. Девојка коју су после испитивали морала је да му укључи апарат, да не би добила отказ од газде. После једног сата изгубио је сав новац. Уместо кући, кренуо је према Сави. Попео се на дрво и обесио се. Тело су му нашли пецароши.
Прича о њему убрзо је заборављена у коцкарници. Рулет је морао да се врти.
Зоран из Железника, који је имао велики кафић, више не долази у коцкарницу. Имао је два инфаркта због коцке. Оба за апаратима. Кад га је стрефио први, није му тешко пало јер је у том тренутку добијао новац. Извукао се и зарадио. Кад је имао други инфаркт, губио је. Тај није преживео.
Сећам се и једне на први поглед нормалне пословне жене, мајке двоје деце. Имала је агенцију за некретнине и у коцкарској кризи је прокоцкала туђи депозит за стан, 50.000 евра. Она је боље прошла, сада је у затвору.
Напољу је сунчано, жеже живистијан, гори небо, блокови, блеја, подне. Сваки час неко са новим информацијама долази из коцкарнице, у којој је увек иста температура, у којој нема сунца, у којој је мрак. У коцкарницу улази девојка, згодна, дотерана и нашминкана. Иако се на улици сви за њом окрећу, у коцкарници је нико и не гледа. У њиховим очима постоје само апарати. „Курво, свима дајеш, само мени не дајеш!“, чује се лупање о слот-машину.
За суседним рулет-столом Аца губи и задужује се, све је већ испланирао и размишља на који начин да прода свој комплетан намештај. Коцка се и пита успут да ли је неко заинтересован: „Имам нов орман.“
У коцкарницу улази Цига са дечаком од пет-шест година. Дечак га вуче за руку и моли да иду кући, мама ће бити љута. Цига се не обазире и обраћа се радници:
„Укључи ми за сто поена, донећу ти после паре. Ајде, вратићу ти сигурно. Ево, оставићу ти малог у рем.“
А онда сцена достојна неког Кустуричиног филма. Заги, избеглица из Хрватске, који се малочас свађао са слот-машином и ударао главом о њу, разбија аркаду. Међутим, не престаје да игра. Цига му асистира и брише кошуљом крв са Загијевог лица. Навија да Заги добије и части. Па да и он уплати један круг.
Већ је мрак и кафић се напунио. Дане је добио и части све госте пићем. Постоји само једна тема – коцкарски вртоглави добици и незамисливи губици, препричавају се урбани митови, скоро легенде. Причају о политичару којем је познати коцкар и мафиозо узео жену због коцкарског дуга. После седам дана је вратио.
„Кад коцкар губи, организам као да је на хероину. Кад добија, као да је на кокаину. Није њему свесно пријатно, али он тежи да поново буде у том стању“, прича наводно излечени коцкар. „Јеси ли на хероину или на кокаину? Људи мисле да се коцкају да би добили, а у ствари се коцкају да задовоље то лучење хемије на које су се навукли. Није важан ни губитак ни добитак, важна је само игра“, завршава бивши коцкар.
А дечака из Сарајева давно су сви заборавили. Његови су се одселили за Канаду па се ни њих више нико не сећа.
Извор: Експрес.нет
