Пише: Небојша Јеврић
Лало Бућић, наш рођак и комшија, трећи пут је падао на писменом из српског у вечерњој школи коју је завршавао. Дошао је код мог оца Данила да му помогне. Да му напише неку тему.
„Нема потребе, Лало, да ти ја пишем. Научићу те како да напишеш сам.“
„Како, побогу, брате Данило, кад ми стане мозак како почне писмени?!“
„То ти је бар лако. Узмеш парче папира и напишеш прву реченицу која ти падне на памет. Потом другу, трећу… Све док не дођеш до реченице са којом можеш да почнеш писмени.“
Ја сам се играо кликерима испод стола, али сам очев наук добро запамтио. Касније сам тај поступак крстио као исписивање, и увек је упалило. Без обзира на то о чему бих писао, после пар реченица које нису имале везе с планираном причом, долазила је и она права реченица, којом почињу све ваљане приче.
Отац је био мој први учитељ, који ме је ненаметљиво и тихо увео у свет литературе. Личио је на ђеда Нова. Кад би га деца наљутила, тукао их је капом. Тога се сви још у селу сећају. Без обзира на чудественија која смо правили нас тројица браће, отац је мајци кад би се на нас пожалила, тражећи да будемо кажњени, одговарао: „Нећеш ти мене завађат са синовима!“
Кад сам био у осмом разреду и кад је моја радна свеска била пуна стихова, отац је уписао руску књижевност у Сарајеву.
Док сам ја ишао у гимназију, подметао ми је све књиге које су њему биле у програму. Од Чернишевског и Доброљубова, до Пастернака и Булгакова.
Кад почнеш да пишеш причу, кад је пронађена та прва реченица, пишеш све до оног тренутка кад знаш тачно шта ћеш даље писати. Ту прекидаш. А сутрадан не мораш поново да уврзујеш игле у плетиво. Остаје ти само да плетеш причу. Има писаца који су направили књижевну славу а да нису написали ниједну причу.
Има и оних који су читав живот провели трагајући за причом, а да је никад нису нашли. За оном правом, једном и једином причом. Кад писци причају о књигама, о историји књижевности, они радије говоре о историји књижевних јунака: Одисеја, Ахила, Марка Краљевића, господина Мерсоа, Јозефа К, Дон Кихота, Анике, Мустафе Маџара и безброј других.
Достојевски је сам у књизи „Записи из мртвог дома“ направио више књижевних јунака него целе неке националне књижевности. У трагању за тим књижевним јунаком протиче живот писца. Њега је тешко пронаћи у књигама, сем ако се не крадуцка и читуцка из туђих рукописа.
Живот мора да се живи пуним плућима, док их имаш.
Кад бих чуо да негде на Мон Блану живи старац који има причу, не би ми било тешко да без исправа и ћитаба одем да га потражим. Да његову причу чујем. Постмодернизам тврди да је све већ написано, да писац не треба да губи време живећи живот, већ да је довољно да лута по мемљивим полицама библиотека.
Вероватно сте сви чули за причу о клин-чорби. Али није наодмет присетити се.
Војник гладан по мраку стигне до колибе у којој је живела некаква баба сама. И остане да заноћи.
„Имаш ли ти, мајко, нешто за јело?“
„Немам, богоми, сине, ништа. Толике су војске пролазиле и све су понијеле.“
„А имаш ли котао?“
„Котао имам!“
„Напуни га водом и стави да вода проври, па ћемо правити клин-чорбу.“
Радознала баба то и уради. Војник извади клин из џепа и убаци га у воду.
Кад је вода проврила, упита војник бабу:
„Да немаш мало брашна?“ Баба донесе.
„А да немаш масла?“ Баба донесе и масло.
„А неки кромпир?“ Нађе се и кромпир.
Кад се чорба скува, војник извади клин те њих двоје седоше и покусаше клин-чорбу.
Кад настаје прича, довољно је да имаш клин и врелу воду. Све остало је око тебе. Приче су на сваком кораку. Није битно да ли си у солитеру, ноћној крчми или на првим ватреним линијама.
Ону прву реченицу, којом си почео причу, можеш без проблема тада да извадиш и бациш.
Извор: Експрес
