Piše: Nebojša Jevrić
Lalo Bućić, naš rođak i komšija, treći put je padao na pismenom iz srpskog u večernjoj školi koju je završavao. Došao je kod mog oca Danila da mu pomogne. Da mu napiše neku temu.
„Nema potrebe, Lalo, da ti ja pišem. Naučiću te kako da napišeš sam.“
„Kako, pobogu, brate Danilo, kad mi stane mozak kako počne pismeni?!“
„To ti je bar lako. Uzmeš parče papira i napišeš prvu rečenicu koja ti padne na pamet. Potom drugu, treću… Sve dok ne dođeš do rečenice sa kojom možeš da počneš pismeni.“
Ja sam se igrao klikerima ispod stola, ali sam očev nauk dobro zapamtio. Kasnije sam taj postupak krstio kao ispisivanje, i uvek je upalilo. Bez obzira na to o čemu bih pisao, posle par rečenica koje nisu imale veze s planiranom pričom, dolazila je i ona prava rečenica, kojom počinju sve valjane priče.
Otac je bio moj prvi učitelj, koji me je nenametljivo i tiho uveo u svet literature. Ličio je na đeda Nova. Kad bi ga deca naljutila, tukao ih je kapom. Toga se svi još u selu sećaju. Bez obzira na čudestvenija koja smo pravili nas trojica braće, otac je majci kad bi se na nas požalila, tražeći da budemo kažnjeni, odgovarao: „Nećeš ti mene zavađat sa sinovima!“
Kad sam bio u osmom razredu i kad je moja radna sveska bila puna stihova, otac je upisao rusku književnost u Sarajevu.
Dok sam ja išao u gimnaziju, podmetao mi je sve knjige koje su njemu bile u programu. Od Černiševskog i Dobroljubova, do Pasternaka i Bulgakova.
Kad počneš da pišeš priču, kad je pronađena ta prva rečenica, pišeš sve do onog trenutka kad znaš tačno šta ćeš dalje pisati. Tu prekidaš. A sutradan ne moraš ponovo da uvrzuješ igle u pletivo. Ostaje ti samo da pleteš priču. Ima pisaca koji su napravili književnu slavu a da nisu napisali nijednu priču.
Ima i onih koji su čitav život proveli tragajući za pričom, a da je nikad nisu našli. Za onom pravom, jednom i jedinom pričom. Kad pisci pričaju o knjigama, o istoriji književnosti, oni radije govore o istoriji književnih junaka: Odiseja, Ahila, Marka Kraljevića, gospodina Mersoa, Jozefa K, Don Kihota, Anike, Mustafe Madžara i bezbroj drugih.
Dostojevski je sam u knjizi „Zapisi iz mrtvog doma“ napravio više književnih junaka nego cele neke nacionalne književnosti. U traganju za tim književnim junakom protiče život pisca. Njega je teško pronaći u knjigama, sem ako se ne kraducka i čitucka iz tuđih rukopisa.
Život mora da se živi punim plućima, dok ih imaš.
Kad bih čuo da negde na Mon Blanu živi starac koji ima priču, ne bi mi bilo teško da bez isprava i ćitaba odem da ga potražim. Da njegovu priču čujem. Postmodernizam tvrdi da je sve već napisano, da pisac ne treba da gubi vreme živeći život, već da je dovoljno da luta po memljivim policama biblioteka.
Verovatno ste svi čuli za priču o klin-čorbi. Ali nije naodmet prisetiti se.
Vojnik gladan po mraku stigne do kolibe u kojoj je živela nekakva baba sama. I ostane da zanoći.
„Imaš li ti, majko, nešto za jelo?“
„Nemam, bogomi, sine, ništa. Tolike su vojske prolazile i sve su ponijele.“
„A imaš li kotao?“
„Kotao imam!“
„Napuni ga vodom i stavi da voda provri, pa ćemo praviti klin-čorbu.“
Radoznala baba to i uradi. Vojnik izvadi klin iz džepa i ubaci ga u vodu.
Kad je voda provrila, upita vojnik babu:
„Da nemaš malo brašna?“ Baba donese.
„A da nemaš masla?“ Baba donese i maslo.
„A neki krompir?“ Nađe se i krompir.
Kad se čorba skuva, vojnik izvadi klin te njih dvoje sedoše i pokusaše klin-čorbu.
Kad nastaje priča, dovoljno je da imaš klin i vrelu vodu. Sve ostalo je oko tebe. Priče su na svakom koraku. Nije bitno da li si u soliteru, noćnoj krčmi ili na prvim vatrenim linijama.
Onu prvu rečenicu, kojom si počeo priču, možeš bez problema tada da izvadiš i baciš.
Izvor: Ekspres
