Пише: Савка Гудовић Парађина
Задовољство ми је разговарати са Вама. Сматрам Вас једним од најзначајнијих романсијера данашњице на овим просторима и Ваш пристанак на овај разговор ме је искрено обрадовао.
Почећемо од најновијих дешавања:
Недавно сте добили награду „Брсковски грош“ на међународном књижевном фестивалу „Слова словенска“ у Мојковцу, за Ваш најновији роман „Мајко пусти ме да идем“. Изјавили сте да је ово Ваше најличније дјело до сада, инспирисано судбином Ваше покојне сестре. Колико је било емоционално тешко, али и занатски изазовно, преточити тако интимну породичну драму у књижевну фикцију?
Већ одавно се водим искључиво тешким књижевним задацима. Онај који сте споменули у питању био је још тежи јер је подразумевао већу емоционалну самоинвестицију утолико што је заснован на породичној трагедији. Како би ваши читаоци бар оквирно знали о чему се ради, главна јунакиња Итана крајем осамдесетих ступа у ризичну везу са токсично-криминогеним партнером ког покушава да остави за шта јој се он почетком деведесетих свети настојећи да је убије при чему је, на једанаест година, шаље у инвалидска колица. По обиму емоционалног улога у такву причу сад ми се чини да је готово све што сам раније писао било припрема за роман „Мајко, пусти ме да идем“. На пример, збирка прича „Београђанке“ доноси осам приповести из уста нараторки, што је као неки тренинг за „Мајко, пусти ме да идем“ по томе што и овде приповеда женски, глас мајке главне јунакиње.
Претходне године објавили сте роман „Етно“, чиме сте званично заокружили пенталогију Етнофикција (започету романима Жега, Шнит, Мајчина рука и Остаци света). Какав је осјећај ставити тачку на циклус који је настајао двије деценије и шта за Вас данас уствари представља појам „етнофикције“?
Добар је утисак, као и увек кад се нешто заокружи. Етнофикција жели да прикаже пре свега етно, као што име говори, и то у два својства. Етно као народ и интересовање за друго те однос према оном другом као и све оне изведенице етна које су популарне, нарочито у 21. веку. Али и потпуна контра томе – етно као етноцентризам односно национализам, кроз нека епохална збивања код трију европских народа који су сопственим етноцентризмом били изоловани током 20. века: Срба (и околних народа), Немаца и Шпанаца. Ти романи имају за циљ да прикажу припаднике тих трију и више народа и као агресора и као жртву. На пример, у “Шниту” су Немци приказани као окупатори, у “Мајчиној руци” они су приказани као жртве, мислим на оно што се дешавало њиховим цивилима у Војводини од краја 1944; “Остаци света” говоре и о Јасеновцу и Блајбургу, и Сребреници и Кравици, и Шпанском грађанском рату виђеном из оба супротстављена табора… Роман „Етно“ ми је био неопходан да бих допунски повезао та три романа и „Жегу“ али на начин да и он буде целина која се може читати и засебно од циклуса.
Игор Маројевић: Студенти су показали да познају Устав, владајућу коалицију али и опозицију
Често отварате табу теме и бавите се аномалијама друштва, због чега Вас прате епитети ангажованог, а понекад и контроверзног аутора. Да ли писац у 21. вијеку има дужност да буде „прст у око“ систему и уобичајеним наративима?
Иако сам доживљаван као ангажован аутор, не мислим да је то нужни задатак писца. Чини ми се да је ствар контекстуална: тек ако писац осећа потребу да проговори ангажовано, онда је то његова дужност, као што онај који је лишен речене потребе не треба то да чини. Лоше је глумљење ангажмана односно оглушивање о ангажман ако је у њему пишчева истинска потреба. Да би ствар била још контекстуална, ја сам за нека своја дела осећао ту примораност, док за друга, иако можда малобројнија, нисам.
Ваша проза се креће од интимистичких записа и урбаних београдских прича (Праве Београђанке) до тешких историјских траума двадесетог вијека (Остаци света). Како балансирате између микросвијета савременог човјека из великог града и макроисторијских тема попут логора, ратова и колективне кривице?
Управо да бих означио своје поетичке разлике док пишем о садашњости и историји, ја сам поделио главнину својих наратива у два циклуса: „Београдско петокњижје“ и „Етнофикцију“. Први је више случај преобликованог реализма примењеног на свакодневицу, који су критичари називали и дигиталним и кртим, док су о питању потоњег циклуса, иако базирани на историји, посреди фикционалнији догађаји који у себе припуштају и фантастику и њену пародију. „Књига комерц“ је већ, прошле године, објавила „Београдско петокњижје“ док би следећег месеца требало да публикује „Етнофикцију“. Ја сам у погледу разграничења своје поетике урадио оно што ми се учинило да је до мене, остаје да се види како ће се то и хоће ли одразити на књижевну критику.
У неким дјелима допуштате себи изразите интервенције у историјску стварност (попут увођења фиктивних ликова у стварне логоре или мијењања историјских детаља око дизајна униформи Хуга Боса). Гдје за Вас престаје историографија, а почиње апсолутна слобода писца?
У ретким негативним закључцима о „Остацима света“ инсистирано је на превеликој слободи коју приповедачи романа допуштају себи у односу на историју. Навешћу само роман „Краљ“ Доналда Бартелмија у којем витезови Округлог стола владају Великом Британијом усред Другог светског рата. Може се рећи и: ако се књижевност не поиграва историјом, постоје извесне шансе да се историја поиграва књижевношћу.
Игор Маројевић о „Граничним стањима“: У прокламованој нормалности има много увежбаних психопата
Већ дуго живите и стварате на релацији Београд-Барселона. На који начин та физичка дистанца и живот у Шпанији утичу на Ваш поглед на овдашње просторе и теме о којима пишете? Да ли Вам каталонски менталитет и тамошња култура дају другачију перспективу?
Године 2004. сам располагао верзијом романа „Жега“ за коју сам био сигуран да обимом превазилази оптимум. Тек кад сам га читао као замишљени превод са шпанског, педесетак страница је само отпало од себе. Реченом културолошком дистанцом ћу се у засебним поступцима служити још неко време, док од једног тренутка она није постала саставни део мене. Не могу да одредим који је то тренутак.
Поред писања, активно се бавите и превођењем са шпанског и каталонског језика. Колико рад на преводима туђих дјела обогаћује или, можда, оптерећује Ваш лични ауторски израз?
Избегавам да преводим прозу док пишем прозу. Када се два процеса неизбежно сусретну, преводима умем да дам нешто од свог стила. Моји преводи су у том смислу више неки препеви у прози јер се мој стил види у њима, стога и гледам да преводим ауторе којима сам поетички близак. Мада не могу да порекнем да сам од писаца које сам преводио нешто и научио као аутор: то се односи пре свега на радове Пија Барохе и Хорхеа Ибаргуенгоитије као и, мада мање, Роберта Болања. Додуше, мислим да је раздобље у којем кад сам преузимао од других писаца у једном тренутку завршено.
Недавно сте изјавили да је књижевност у силазној путањи и да је то умногоме предодређено развојем вјештачке интелигенције и нових дигиталних форми забаве. Како видите судбину традиционалног романа и уопште писане ријечи, у свијету у којем технологија преузима креацију текста, и како писац може да задржи своју оригиналност?
Врло мрачно то видим. Врло тешко ће се одржати оригиналност. Ако већ данас вештачка интелигенција може да напише просечан роман, шта ли ће бити за тридесетак година? Много пре тога ће као бесплатне верзије, на пример, ChatGPT-ја бити доступне оне које се тренутно плаћају у хиљадама евра, или више. Мало се шта има повољно рећи о будућности писане речи.
Завршен фестивал „Слова словенска“: Игору Маројевићу награда „Брсковски грош“
Ваше књиге редовно проналазе пут до читалаца и освајају највећа признања (награда „Меша Селимовић“, Андрићева награда, награда „Златни сунцокрет“…) што говори о томе да истински вриједно књижевно дјело (у штампаном издању) увијек нађе свој пут. Везано за то, да се опет вратим на технологије које се у великој мјери већ користе у писању: Шта је оно што алгоритми никада неће моћи да преотму од живог писца?
Више је ту реч о игри надмудривања. Вештачка интелигенција има склоност да, на пример приликом истраживања грађе за прозу, наводи ствараоца на крив траг. На крају крајева, на страници Open Ai Hell Center–а пише да ChatGPT може бити од помоћи мада није увек у праву. Мислим да иза тога стоји потреба да што више корисника пређе на плаћени план коришћења односно да се са неког таквог пребаци на што скупљи и, самим тим, поузданији. Што се осталог тиче, алатке о којима говоримо већ успешно „скидају“ не само перформансе људског ума него и хумане емоције.
И на самом крају: Када погледате уназад на свој дебитантски рад па све до данашњих успјеха и признања, шта је најважнија лекција коју сте научили о занату писања? И шта бисте савјетовали младим писцима који тек покушавају да изграде свој глас на овој и оваквој регионалној књижевној сцени? Нека то буду ‘Савјети младом писцу’ али од Игора Маројевића.
Најважније је бити стрпљив и доспети у минималну узлазну путању. То је начин за постепено откривање великог броја тајни писања. Наравно, уз тај улог млади писац би требало себи да предочи шта очекује књижевност с обзиром на непрестани развој вештачке интелигенције. И без тога, улог је толики да бих мало коме саветовао да се озбиљно одважи на пут писања. Е сад, ако човек осећа незајажљиву потребу да се бави тиме, узалудни су сви ризици.
Хвала Вам на исцрпним одговорима.У своје и у име редакције Часописа Жилет, желим Вам све најбоље на личном и професионалном плану.
Извор: Жилет
