Очекивано је да су уз предлагаче Закона о правном препознавању родног идентитета на основу самоодређења стали и ФЦЈК и ЦПЕН. И то по више основа: Први је онај „видјела жаба да се коњ поткива па и она дигла ногу“ који их је нагнао да се огласе послије СПЦ и других вјерских заједница. Да ето и они нешто кажу. И то – супротно од њих, како би се видело да и они имају своје мишљење.
Други је тај да су ове „установе“ на трагу свог духовног оца Мираша Дедејића који се увјек оглашавао да контрира Амфилохију. Па кад Амфилохије каже да су ЛГБТ покрети чиста „содомија“ Мираш се одјене у дугине боје као прави монтенегрински духовни поглавар.
Трећи разлог њиховога оглашавања је управо срж транс-идеологија. Наиме, као што мушкарцу није довољно да каже да је жена да би стварно био жена (а овај Закон управо то предвиђа) тако ни вајном „факултету за црногорски језик и културу“ смјештеном у цетињској згради поште, са предавачима са дипломама из Новог Пазара, а без додирних тачака са Универзитетом Црне Горе – није довољно да кажу да су факултет, да би их неко сматрао образовном установом. Напротив, и поред свих њихових „самоодређења“ они ће и даље остати момци без адекватног знања и звања, залутали у цетињску пошту. А овај би им „закон“ омогућио да се казују како јесу – оно што нијесу. Тобож, некакви, интелектуалци. Исто је и са њима сродним ПЕН центром. Е на њих би могао да се примјени принцип (с)родне равноправности. ФЦЈК и ПЕН, изигравају нешто, а сви знају да су – ништа.
Филип Драговић
