Пише: Бранислав Николић
Филм Владимира Тагића је актуелан, промишљен, пажљиво урађен, нежан и груб истовремено, проткан одличним хумором, што га, уз прворазредан глумачки рад, смешта на сам врх домаћих и регионалних филмских подухвата
Југо Флорида, дебитантски филм редитеља Владимира Тагића, који је широј јавности најпознатији по серијама Сабља и Јутро ће променити све, већ је освојио две важне награде, а обе је за главну улогу добио Андрија Кузмановић, и то “Срце Сарајева” на 31. СФФ, где је филм имао светску премијеру, и “Златну Мимозу” на 38. Филмском фестивалу у Херцег Новом. Југо Флорида је породична драма која прати однос оца и сина за време једног врелог лета. Док возе стари аутомобил “Заставине” производње, њихово путовање постаје прилика за суочавање са потиснутим емоцијама, неразјашњеним сукобима и траумама из прошлости. Филм кроз једноставне ситуације и суптилне дијалоге истражује теме генерацијског јаза и потраге за блискошћу, стварајући аутентичан портрет међуљудских односа у савременој Србији. Поред Андрије Кузмановића, у глумачкој екипи су и Никола Пејаковић, Хана Селимовић, Јована Стојиљковић, Сњежана Синовчић Шишков… “Две награде које је Андрија добио на прва два фестивала говоре саме за себе”, каже за “Време” Владимир Тагић. “Људи реагују емотивно и снажно. Мислим да је хумор који публика препознаје изузетно важан и он ствара добар баланс у причи. Филм остаје са публиком и након завршетка пројекције. Неки људи су ми писали да им не излази из главе, да о њему и даље размишљају. Већу похвалу нисам могао да очекујем.”
Лично искуство
Централна прича филма је однос сина и његовог болесног оца, док проводе време вукући се од лекара до лекара. Лично искуство са оцем подстакло је Тагића да сними овај филм, а помоћ у писању приче дошла је од сценаристе Милана Рамшака Марковића, који је аутор предлошка.
“Милан је био пресудно важан за то да овај филм добије праву структуру, да се моја енергија уобличи и заокружи у смислену целину. Ја сам био превише лично уплетен и нисам могао да будем објективан према материјалу. Мешало се оно што је мени важно и оно што је добро за причу. То често нису исте ствари. Без Милана никада не бих успео да напишем ову причу. Вероватно бих и даље радио на сценарију”, каже редитељ.
Аналогија – Никола Пејаковић Коља: Раније је било од џанка до шанка, сад је од шанка до Бога
У једној од првих рецензија Југо Флориде, филмски критичар једног хрватског портала написао је да филм погађа “специфично српско стање ума, губитништво, тугу и покидане односе”. Тагић нам каже да није о томе тако размишљао, али оставља могућност и за такав доживљај. “Можда”, каже, “не знам. Могуће је да је то нешто ‘специфично српско’, али ја то не бих тако назвао. Мислим да је то нешто што је својствено одређеним људима који се не сналазе у овом дивљачком и нехуманом капитализму. Неко то може назвати губитништвом, ја то не бих тако назвао. Зато што ми је идеја о ‘победништву’ у оваквом свету неприхватљива.”
Глумачке бравуре
Влада готово једнодушно мишљење да је Андрија Кузмановић изузетан у главној улози Зорана. Занимљиво је да главна улога, макар на почетку пројекта, није била намењена Кузмановићу, али је Тагић касније схватио да му је баш он, Кузмановић, потребан у тој улози. Његов темперамент је потпуно другачији од темперамента главног јунака. “Веровао сам да он у себи има снаге и глумачког умећа да направи лик који је далеко од њега приватно и да ћемо, када се то деси, пред собом имати изузетно узбудљивог главног јунака, с којег нећемо моћи да скинемо поглед. Тако је и било”, каже Тагић.
Ту је и Никола Пејаковић у улози отуђеног и болесног оца Весе. Велики глумац и, благо речено, контроверзна личност. “Николин таленат је раскошан”, прича режисер. “Он није само глумац, он је и писац и редитељ и музичар. Рад с њим је био улазак у ринг са неким чија машта је толико велика да морате имати снаге и стрпљења да се с њом носите. Проблем с таквим људима уме да буде што вас њихов таленат очара. Ми смо успели да све време балансирамо између моје идеје и његове потребе за надоградњом. Ја сам прецизан, не волим импровизације, осим ако нису пажљиво припремљене. Никола је то разумео, он је нудио, а ја сам некада прихватао, некада не. Не знам никога ко би боље одиграо Весу. Опет бих радио с њим, без размишљања.”
Стрпљење и филм
После успешних серија о којима се у јавности доста причало, дошао је напокон дебитантски играни филм. Југо Флорида настаје, после година припрема, као копродукција неколико земаља, што је сада већ стандард у регионалној кинематографији. “Филм настаје постепеније, потребно је стрпљење. Серија може да се направи и уради за две године. Она може да настане у тренутној енергији и инспирацији. Брже и лакше може да се дође до новца, бар је тако било донедавно, шта ће бити убудуће, не знам, али не слути на добро. Филмови се раде годинама, споро се финансирају, сазревају у аутору. Мораш да будеш изузетно чврст и лудачки да верујеш у своју идеју да би успео да је реализујеш, иначе ћеш се сигурно поколебати. Најгоре је човека заразити чекањем. Ми стално нешто чекамо”, каже Тагић.
У једној сцени чујемо Даворина Поповића из “Индекса” и њихову “Баладу” са оним чувеним стихом “кад не буде мене”, која се и те како уклапа у атмосферу. “Нисам сасвим сигуран ко је предложио ту песму. Мислим да сам ја, али могуће је да грешим. Сценарио, филм, све настаје колективно. Идеје долазе са различитих страна, није важно чија је која идеја. Нешто је предложио Милан, сценариста, нешто Марија Стојановић, продуценткиња. Након њих дошли су Александар Караулић, директор фотографије, Драгана Баћовић, сценографкиња, Лидија Андрић, костимографкиња, Драган Вон Петровић, монтажер, па глумци… Сви су се укључивали у тај процес, а мени је било најважније да схватим и одвојим шта припада филму а шта је вишак. Када је конкретна сцена у питању, дуго смо размишљали, предлагали различите ствари, од Тозовца и Томе Здравковића до Арсена Дедића. На крају мислим да смо донели најисправнију одлуку.”
У филму се помиње и телевизијски ријалити (у којем наш јунак Зоран ради као реализатор), који у Србији никада не престаје и који је добио најстрашније форме током последњих година. “Тај феномен добија своје најјезивије облике у форми у којој постоји данас”, додаје Тагић. “Као да нам се људи који тај садржај производе намерно подсмевају. Понекад помислим да нас намерно понижавају, да у својим кокаинским мозговима болесно уживају у томе да нам јад и беду бацају у очи. То више говори о њима него о нама. Ја сам се феноменом ријалитија овде бавио на специфичан и неочекиван начин. Мене није занимала његова примарна перцепција у очима јавности. Ријалити сам искористио за нешто друго, што ми је било занимљивије и за тему којом се бавим.”
Понижени Београд
Јутро ће променити све, серија коју је наш саговорник радио са колегом Гораном Станковићем, направила је малу револуцију као ретко квалитетна телевизијска прича о урбаној младој популацији у Београду. Била је инцидент у поплави кримића и историјских серијала на овим просторима. “Та серија ће заувек бити за мене посебна и на неки начин најдража. Она је Горанова и моја лична посвета нашој младости. Таква серија се ради једном у животу”, каже редитељ.
Тагић отворено подржава студентске протесте. Неки људи су константни оптимисти када је у питању епилог, али већина ипак упада у минус и плус фазе, у зависности од тренутка, а то се очигледно стално мења, малтене на дневном нивоу. “Знам да ћемо победити”, каже, “само не знам колико ће нам времена за то бити потребно.”
Овог септембра неће бити одржан 21. фестивал “Седам величанствених” зато што, како кажу оснивачи фестивала Светлана и Зоран Поповић, не желе да дају легитимитет “лажној нормалности, и не желе да гости виде Београд какав је сад”. Поставља се питање да ли подржати оне који желе да “све сада стане” или оно супротно – да култура мора да функционише упркос свему. “Светлану и Зорана Поповића увек ћу подржати, у свему. Они су мој први контакт са светом филма. Ретки људи, јединствени, племенити. Посебно су ми болне речи: ‘не желимо да гости виде Београд какав је сад’. У тој реченици има толико истине. Београд је понижен, уништен. Никада тужније и јефтиније није изгледао. То ме боли, много волим овај град. Срамота ме је шта су с њим урадили. Људи ме питају када ће Југо Флорида бити приказана у Србији. Не знам шта да им кажем. Не знам да ли ће бити фестивала, биоскопа, не желим да приказујем свој филм док испред биоскопа лажна полиција разбија главе студентима. С друге стране, жао ми је да огроман труд и рад свих људи који су на филму радили остане непримећен… Не знам. Немам одговор на ваше питање”, закључује Владимир Тагић.
Извор: Време
