Пише: Јован Џоџо
Гост трибине „Свободијада“ одржане у “Захумљу” у оквиру манифестације „Септембарски дана културе“ био је књижевник Гојко Ђого.
Пјесник и есеиста Гојко Ђого, познаваоцима књижевности познат је по књизи “Вунена времена”, којом је изазвао политички цунами у бившој Југославији, због чега је 90-их година прошлог вијека, био заточен у затвору у Падинској скели.
О пјеснику који слови за парадигму побуне, његовом архаизованом и сликовитом лирском изразу, насталом уз унутрашње потребе да се одређени догађаји, процеси и збивања забиљеже говорио је књижевник Будимир Дубак.
“Јован Делић каже за Гојка Ђога да је “једини црни аргонаут српског пјесништва”. “Вунена времена” је “књига потрес”, која је била и остала култна Ђогова књига, али недовољно и сувише једнострано прочитана у једном загађеном контексту, под притиском судског процеса и лавине политичких дисквалификација”, навео је Дубак.
Књига пјесма “Вунена времена” (1981.) синоним за период прије четири деценије, обиљежила је Ђогово касније стваралаштво. Књигом пјесама “Клупко” затворио је трилогију започету збиркама “Вунена времена” и “Црно рухо”.
“ Стицајем историјске околности књига “Вунена времена” појавила се у времену када су људи били у неизвесности и сви су очекивали да ће догодити нешто што ће начети култ апсолутног господара. Људи су учитавали оно што су дуго носили у својим главама, али нијесу смели то да искажу. Та књига персонификује један песнички језик преведен на политички. У шали често кажем да су најбољи тумачи моје поезије били тужилац и судија, они су моју књигу прочитали на начин на који сам и пожелио, али и био заточен. “Вунена времена” су постала нека врста синонима за једно време. И данас можете чути да неко помене ту синтагму, иако заправо не зна о чему је реч”, казао је Ђого.
Ђогове књиге нијесу лирске исповијести, већ приказ смјена разних догађаја и последица промишљања о судбини данашњег човјека.
“Моје песме су свједочанство једном времену, како смо живели и шта смо проживели. Песници и уопште, сви ствараоци не могу успоставити дистанцу, макар не ону дискретну, са властитом судбином, са оним што називамо карактер. То је тај етички код који је видљив у поезији, на којем инсистирам, наш темељ, корен, одакле струјница пјесничкој језика. А истински гласови се препознају, свеједно да ли мењају песничку форму или начин казивања, али аутентично се увек препозна”, нагласио је Ђого.
Објавио је двадесетак пјесничких и есеистичких књига, које су проведене на око 15 језика, међу којима су енглески, француски, њемачки, руски и шпански.
Његову поезију казивале су Теодора Чукић и Ксенија Ђукић, сараднице у настави на Студијском програму српски језик и јужнословенске књижевности Филолошког факултета Никшић.
Модераторка је била књижевница Милица Бакрач, уредница трибине “Свободијада”.
