Piše: Vladimir Kolarić
Tanatos (Milan Odović) je jedan od najsuptilnijih mladih umetnika iz spektra hip-hopa kod nas, čijem se delovanju bez sumnje može pridati epitet umetničkog. Njegovo umetničko ime je u potpunom skladu sa usmerenjem njegovog rada. Tanatos je, kao što znamo, bog smrti i nagon smrti, i zaista, kod našeg muzičara sa ovim imenom osećamo ne toliko žudnju ka smrću, kao resantiman prema životu ili kao suicidalni poriv, koliko stalno njeno prisustvo, njenu silu gravitacije. Ona nije samo tu, da nam diše za vratom, da nas čeka iza tanke opne samozaborava i privida, već ona ispunjava sav naš svet i način na koji taj svet vidimo i doživljavamo. Ona ga uskovitlava, pomućuje, decentrira, ona od sveta umesto poretka pravi vrtlog. Ceo naš život je u tome da se tom vrtlogu prilagodimo, da se u njemu snađemo, pa i po cenu (samo)obmane i laži. Uglavnom po tu cenu, zapravo, u ovoj ili onoj meri.
Zato u Tanatosovoj poetici i njome posredovanoj slici sveta dominiraju teme i motivi zavisnosti i paranoje. Zavisnost je istovremeno samozavaravanje, samozačaravanje, pokušaj da se nekako održimo u tom vrtlogu, da nađemo neki metod, oslonac i smisao, ali i – svestan ili ne – odgovor na zov smrti, one koja je uvek tu i mami nas. I paranoja kao drugo lice te zavisnosti, njeno naličje, ali i osveštavanje tog sveta kao vrtloga, te smrti koja ga ispunjava, koja ga svog prožima.
Ipak, kod Tanatosa zavisnost i paranoja nisu tek psihička stanja, već projekcije sveta ispunjenog brzinom, idolima svih vrsta, zamađijavanjem od strane medija, marketinga, kulta potrošnje i uživanja, kulta samoljublja koje nam se nameće („prebrz je grad“ i „sve je ko san“, neki su od njegovih stihova). Ali i odgovor našeg bića, našeg uprkos svemu nežnog bića na sve to, sve to što zapravo nije ljudsko, za šta čovek nije stvoren.
U tom svetu mamaca ne znamo da li je više noć ili je dan, ni pored koga se budimo, niti možemo da stanemo kad i gde treba, da razmislimo o nekome ili nečemu, da mu se posvetimo i razvijemo bilo kakav dublji i trajniji odnos prema ljudima, pojavama i stvarima, pa nas i ljudi često plaše jer ne možemo da dokučimo njihove istinske motive, a o osećanjima da ne govorimo. Ceo taj metež tera nas da neprestano bijemo bitku sa samim sobom, često i ne znajući ko smo ili ko bi uopšte mogli i trebali da budemo. Ne znamo šta nas muči u svemu tome, hteli bismo spas, jer znamo da nam u tom vrtlogu zapravo nije dobro, ali u glavi nam stalno kljuca neki glas koji nas navodi na sporedne puteve ili nas plaši (ili teši?) preranom smrću, pa time i nedostatkom smisla svakog našeg delovanja, smisla bilo čega što bi mogli da budemo ili da uradimo.
Dakle, nema čvrstih veza i oslonaca u tom svetu zavisnosti i paranoje, ali pesnički glas u ovoj muzici stalno poziva nekog da ostane, da ostane u svetu ili uz njega, da ne ide od njega ili iz sveta, da se ne predaje i da ga ne predaje. On se moli, hoće spas, hoće nekakvu sigurnost puta, pre siguran u to koji su putevi pogrešni nego pravi. On bolnim dečačkim glasom, u pesmi „Adikcija“, peva onoj koja je pomislila kako je pronašla svoj put da on vodi tamo „gde sunce ne izlazi“ i odakle se „neće vratiti“, i poziva je da ne ide tamo, da se ne predaje bujici zavisnosti, ovog sveta, smrti. Smrti koja ka nama, pored ludila, zavisnosti i nasilja kao svoje agente šalje demone, vrlo opipljive, od kojih se teško odbraniti, pa odbraniti i ono najdublje u sebi, odbraniti se od toga da i sami ne postanemo jedan od njih. Svako od nas u sebi ima „suze“ i „otrov“, i pitanje je šta ćemo od toga izabrati, i šta će drugi prepoznati i izabrati u nama.
Jer demoni su ovde obmanjivači, iskušitelji, koji pomućuju našu moć da jasno vidimo i trezveno promislimo, ali i da razumemo šta je šta kod sebe i kod drugih. To dejstvo smrti, preko njenih agenata u liku demona, u pesmi „Poslednja noć“ dobija oblik istinske faustovske pogodbe za đavolom, jer šta nam drugo preostaje kad nam više „ništa nema smisla“, kad živimo jednim začaranim životom kolotečine, inercije, samoobmane, dezorijentacije, zavisnosti od bilo čega što nam nudi makar kakvu iluziju da imamo tlo pod nogama.
Ali pored svega ovog, prava tema Tanatosovih pesama je ljubav, za koju tačno i ne znamo šta je, jer kao da nema načina da razaznamo koja je prava a koja je samo još jedno otelovljenje zavisnosti i otrova, samo još je jedna samoobmana i time agent smrti. Moli se pesnički glas Tanatosov, bolno plače za tom ljubavlju, za kriterijumom razlikovanja prave i lažne ljubavi, ljubavi i onoga što ona nije, ljubavi i smrti, ljubavi koja je ljubav jer vodi svetlosti i izlasku iz sveta smrti, i zavodljive idolatrije pod imenom ljubavi koja vodi samo u smrt, pre koje stoji još jedino samozaborav i time samogašenje, kad se đavolu predajemo ne samo bez borbe, nego sa gotovo seksualnom, ili bolje reći više nego seksualnom žudnjom.
Tanatos se muči i muči nas, žestoko nas i bespoštedno muči, ali i bolno plače i jeca za nas, zbog nas i umesto nas; njegove pesme pored otrova nude i suze, istinske i duboke, koje taj otrov preobražavaju, dajući nadu da postoji nešto što će preobraziti i smrt, taj svet smrti u kom smo i ka kom smo, da izlaska iz začaranosti ipak ima. Da ipak negde možemo poći, a da to nije samo smrt. Da ipak postoji put na čijem početku ne mora pisati „ne idi tamo“ i na čijem nam se kraju đavo neće cerekati u lice – istinski naš put.
