Пише: Милија Тодоровић
Мало се играм са оригиналним насловом збирке есеја Ж. Андријашевића („Нација с грешком“), како бих покушао да опишем есенцију овдашњег друштвеног посртања, диоба и неразумјевања; како бих одговорио на питање зашто ова мала и лијепа држава стагнира у подруму претполитичке свијести?
Зашто Црна Гора и њена нација (овдје под нацијом мислим на државотворну свијест, а не на штедимлијинске „етногенезе“ и црвено-хрватске маузолејске идеологије) не може да живи у међусобном миру и љубави њених грађана, зашто не развија свој унутрашњи „друштвени уговор“ као што то раде друге мале европске државе?
Али, ако кренемо путем компарације са другим „малим европским државама“ напипаћемо избочину нелогичности и атипичности која би могла доста тога да објасни у погледу горе постављених и отворених питања. Наиме, све друге „мале европске државе“ постоје као такве до данас или као бивша колонијална острва (недавно и по први пут у историји осамостаљена од великих империја) каква су Малта, Исланд, Kипар (до јуче британске и данске провинције) или као мале монархије на рубу великих држава остављене да егзистирају по договору великих, или као музејске поставке некаквих историјских рукаваца, или као порески рај за разне елите. Монако, Луксембург, Лихтенштајн, Ватикан, Сан Марино… Ни у једном (острво) ни у другом (архаична кнежевина) случају никоме не пада на памет да развија негативни идентитетски наратив према великим силама које су их политички формирале, И које још увјек држе у њима свој „меки“ културни и политички утицај. Јесте ли чули за антибритански покрет на Малти; антидански на Исланду; антињемачки или антихоландски у Луксембургу? Наравно да нијесте. Те земље живе животом који им је одређен од других, а своју посебност (географску или историјску) не окрећу у рат против других.
Црна Гора није ни острво нити је данас монархија, нити, нажалост, има конституцију Монака или Сан Марина. Не, она је историјска провинција српског народа, али и стара његова држава, која би имала основа да се угледа на судбину Малте или Луксембурга, али – неће. Она хоће етногенетичку и државну посебност коју има Њемачка у односу на Француску, или Русија у односу на Пољску. Тако одређене главе црногорске политике схватају своју државу. И, наравно, да им се такво схватање враћа као бумеранг у виду неразумијевања великог броја њихових суграђана.
Малта и Луксембург опстају као политичка друштва у складу са оним што јесу: мале мјесне заједнице велике Европе. Музеји и планински катуни (Андора/Лихтештајн) којима управља локални шеф полиције (над којим, дакако, надзор држе велики). Ту нити ко тражи нити ко нуди опширне демократске процесе типа избори, сукоб опција, рат идеолошких свјетова. Све почива у миру и стабилности које су пројектовали велики. И такав је пројекат услов постојања ових државица. Нема идеолошког ни идентитетаког ку*…ња ни унутар њихових граница, а посебно не ка споља.
Зато у тим музејима и планинским домовима са утврђеним кућним редом без проблема живи, гласа и оглашава се јавно 300.000 , 30 000 или 3 000 становника. Нема великих гибања, нема револуционарних залијетања, нема ни екстремне корупције. Свој полигон за свјеж ваздух и бизнис забаву редовно контролишу „велики“. А становници тих полигона живе у срећи и привилегијама, ту и тамо наздрављајући својој суверености огрнути неком заставом или окићени беџом своје туристичке посебности.
А Црна Гора? Ни мање земље нити већег идеолошког рата усред ње! Најприје спартански ексклузивизам Петровића; па траума због губитка истог послије 1918; па бољшевички ексклузивизам генерала који су ослобађали Црну Гору све до – Дедиња; па ексклузивизам мафијашко-једнопартијске клике… Све у свему, управник музеја и начелник катуна, увртио је себи у главу да може да се игра са принципима тока моћи које су успоставити велики. И!? Остао је без власти.
А ко ће да је преузме? Овај менталитет није ни карактерно, ни политички способан за демократију. Насупрот генерацијама привилегиваних (лако је овдје разазнати континуитет између црвене и нарко-буржоазије) стоје генерације политички онеспособљених (пакошћу и халапљивошћу ових првих) који су животе и генерације провели далеко од управљања, од институција… чак и прогањани, жигосани… Трећу поставу готово да и немамо. Зато модерним и европским ПЕС-ом парадирају или превише углађени Срби или бивши ДПС-овици. Једноставно, ово поднебље није створено за смјене ни за демократију. И зато нас жуља и разочарава сваки тренутак послије 30. августа. Неким чудом, неком историјском „грешком“ приви пут је промијењена власт у 1000 година њене несмјењивости. Први пут је остао без власти „управник музеја“ и „начелник катуна“ у срцу Европе, а да је Богу хвала жив и здрав и да је још у земљи. Зато препреке вишестраначком прогресу на све стране, како у контаминираним институцијама, тако и у нашим главама.
И зато је, бар у случају Црне Горе, једини спас интеграција у већу политичку цјелину (ЕУ нпр, ако иста опстане до 2028.) у којој ова наша државица неће опонашати Италију, Шпанију или какав други политички простор кадар да спроведе идеолошке промјене, него ће бити, то што есенцијално јесте: међународно признат катун или музеј, у који радо долазе туристи са стране да слушају повијести о давним биткама и једу скоруп и качамак.
