Џулијан Барнс: Мој живот библиофила

Пише: Џулијан Барнс

Читавог живота сам живео у књигама, за књиге и са књигама; у скорије време имам ту срећу да могу да живим и од књига. И управо сам посредством књига по први пут схватио да постоје и други светови изузев мог; по први пут замислио како би то било бити неко други; по први пут се сусрео са оном дубоко присном везом која настаје кад се глас писца увуче у ум читаоца. Можда сам имао среће у томе што у првих десет година мог живота телевизи­ја као конкуренција није постојала, а када је коначно стигла у наш дом била је под строгом контролом мојих родитеља. Обоје су били наставници, тако да се поштовање према књизи и ономе што она садржи подразумевало. У цркву нисмо ишли, али смо ишли у библиотеку.

Родитељи моје мајке су такође били учитељи. Деда је имао збирку Дикенсових дела, наруче­ну преко поште, и Нелсонову енциклопедију у тридесетак малих црвених томова. Моји родитељи су поседовали отменије и разноврсније књиге, а касније у животу су постали чланови „Друштва Фолио“.1 Одрастао сам узимајући здраво за готово да се у свим домовима налазе књиге; да је то било нешто сасвим нормално. Било је сасвим нормално и то што су се књиге цениле према својој корисности: да се из њих учи у школи, да се у њима налазе и потврђују информације и да нас забаве преко распуста. Отац је имао збирке уводних чланака из Тајмса; мајка би уживала у делима Ненси Митфорд. На њиховим су се полицама налазиле и књиге у кожном повезу које је отац освојио у средњој окружној школи у Илкстону за „Општи успех“ или „Опште постигнуће“: Антологија енглеске прозе, Голдсмитова Поетска дела, Керијев Данте, Литонов Последњи барон, Самостан и огњиште Чарлса Рида.

Ниједно од ових дела, док сам био дете, у мени није будило занимање. Почео сам да истражујем полице са књигама својих родитеља (као и полице бабе и деде, и полице мог стари­јег брата) тек кад се у мени пробудило занимање за секс. У дединој библиотеци није било пожуде, ако се изузме покоја сцена из Скретнице Бовани Џона Мастерса; моји родитељи су има­ли Историју уметности Вилијама Орпена са неколико битних црно-белих илустрација; но мој брат је поседовао примерак Петронијевог Сатирикона, што је била убедљиво најузбудљивија књига на породичним полицама. Римљани су несумњиво водили живот далеко распуснији од оног који сам видео свуда око себе у Нортвуду, у Мидлсексу. Гозбе, ропкиње, оргије, било је ту свега. Питам се да ли је мој брат приметио да су одређене странице његовог Сатирикона након неког времена скоро почеле да се одвајају од хрбата. Наивно сам закључио како мора да и сви остали његови стари класици имају сличан еротски садржај. Много сам досадних дана провео над његовим Хесиодом пре него што сам схватио да то ипак није случај.

Вернер Херцог: Моје књиге ће трајати дуже од мојих филмова

У главној улици нашег места налазила се институција коју смо звали „књижара“. Заправо је то била даротека са папирницом, и имала је једну приземну просторију чију су отприлике једну половину заузимале књиге. Неке од њих су биле савршено пристојне – класици у издању „Пенгвина“, проза у издању „Пенгвина“ и „Пана“. Делимично сам претпостављао да су то биле једине књиге које постоје. Хоћу да кажем, знао сам да постоје другачије књиге у град­ској библиотеци, и да постоје школске књиге, које су опет биле другачије; но кад се мисли на шири свет књига, веровао сам да је овај мали узорак некако репрезентативан. С времена на време, у неком другом предграђу или граду, свратили бисмо у „праву“ књижару, за коју би се обично испоставило да је огранак „В. Х. Смита“.2

До другачијих књига се долазило једино ако бисте освојили награду у школи (ја сам поха­ђао Лондонску средњу школу, која се тада налазила на Викторијином кеју, поред моста Блекфрајарс). Победницима је било дозвољено да сами одаберу књиге, обично под надзором родитеља. Ипак, ово је некако било искуство које је, уместо да ми прошири видике, исте сужавало. Могли сте да бирате само од онога што се нудило у једном приватном изложбеном салону у згради са канцеларијама на Јужном кеју; било је то истовремено помало тајанствено и потпуно функционално место. Била је то, касније сам открио, још једна подружница „В. Х. Смита“. Ту су се налазиле озбиљне и тешке књиге, оне којима се пре само дивите него што их заправо и читате. Награда коју бисте добили у школи носила је одређену вредност, одабрали бисте књигу у том износу, након чега би вам нестала из вида да би се поново појавила на дан доделе награда, када би вам је градоначелник града Лондона, у пуној опреми, лично уручио. На предлистку би се сада налазила налепљена страница са вашим постигнућем, док су платном увезане корице носиле златотисак школског грба. Слабо се сећам шта сам покорно бирао кад сам ишао са родитељима. Но године 1963. освојио сам Мортимерову награду за енглески и, пошто ми је било седамнаест, мора да сам сâм отишао до те ризнице озбиљности, где сам наишао (чијом ли омашком?) на примерак Уликса. Још се сећам неодобравања на лицу градоначелника рада Лондона док ми је његова рукавицом заштићена рука пружала овај злогла­сно прљав роман.

У то су време књиге за мене већ биле више од нечега само корисног, више од извора информација, поуке, ужитка или узбуђења. Испрва се ту радило о страсти и значењу поседовања. Поседовати одређену књигу – књигу коју сте сами одабрали – значило је одредити самог себе. А то се самоодређење морало штитити – физички штитити. Зато бих своје омиљене књиге (у меком повезу, дакако, из финансијске оскудице) прекривао провидном самолепљивом фолијом. Претходно бих, међутим, исписао своје име – тек недавно савладаним курзивом, плавим мастилом, подвучено црвеним – на рубу унутрашње корице. Потом бих исекао и пресавио фолију тако да штити и тај власнички потпис. Неке од тих књига – преводи руских класика Дејвида Магаршака, у издању „Пенгвина“, на пример – и даље се налазе на мојим полицама.

Самоодређивање је представљало један вид магије. А затим сам се полако упознао и са другим: с магијом старих, половних, не-нових књига. Сећам се низа првих издања Одена, у застакљеној витрини за књиге једног комшије; човека који је, штавише, деценијама раније и познавао Одена, па чак и играо крикет са њим. Те су ми се чињенице чиниле невероватнима. Ја никада у свом животу нисам ни видео писца, нити сам знао икога ко је знао неког писца. Можда сам неколицину чуо на радију, покојег видео на телевизији у емисији Лицем у лице: интервју са Џоном Фриманом. Но најприснија веза наше породице са књижевношћу било је то што је мој отац студирао савремене језике на Универзитету Нотингам, где је предавао Ернест Викли, чија је жена побегла са Д. Х. Лоренсом. Ох, да, и то што је моја мајка једном видела Р. Д. Смита, супруга Оливије Менинг, на перону станице у Бермингаму. Но ово су били вла­стити примерци некога ко је познавао једног од наших најчувенијих живих песника. Надаље, у тим су књигама и даље одјекивале Оденове речи у оном облику у којем су по први пут доспеле на овај свет. Снажно сам осећао ту магију, и желео сам делић ње. И зато сам, од студентских дана, постао сакупљач књига колико и њихов корисник, и открио сам да нису све књижаре у власништву „В. Х. Смита“.

Трећи фестивал књижевности: Четири ауторске вечери у Народној библиотеци Радосав Љумовић

У наредних десетак година – од касних шездесетих до касних седамдесетих – постао сам неуморни ловац на књиге; возио сам се у свом „морис травелеру“ по градићима и гра­довима Енглеске и товарио у њега књиге које сам куповао брзином која је далеко прева­зилазила сваку могућу брзину читања. Било је то у време кад је свако иоле веће место посе­довало барем једну велику и стару књижару са половним књигама, која се често налазила у самој сенци катедрале или градске цркве; колико се сећам, обично сте могли да паркирате тик испред, и то на онолико дуго колико сте желели. Ово су, без изузетка, биле независне књижаре –понекад су у предњем делу нудиле избор нових књига – и одмах бих се у њима осећао као код куће. Атмосфера је, за почетак, била потпуно другачија. Чинило се да се тамо књиге цене, да представљају део непрекинуте културе, културе која се наставља.

У то су ми време половне књиге вероватно биле драже од нових. У Америци су такве примерке са омаловажавањем називали „претходно поседованим“, но управо је том кон­тинуитету њиховог поседовања лежао део њихове привлачности. Књига би пренела своје објашњење света једној особи, потом другој, и тако се то преносило кроз читаве генераци­је; различите су руке држале исту књигу и из ње извлачиле понекад исту, понекад различиту му­дрост. Старе су књиге показивале своје године: имале су флеке баш као што стари људи имају старачке пеге. И мирисале су лепо – чак и кад би заударале на цигарете и (каткад) цигаре. Из многих би испадао и штампани материјал оштрог мириса: прастари огласи издавача и стари гра­ничници за књиге – често са рекламом осигуравајућих друштава и сапуна.

И тако бих се одвезао до Солсберија, Питерсфилда, Ејлсберија, Саутпорта, Челтенама или Гилдфорда, где бих залазио у стражње просторије, закључана складишта и шупе кад год би ми се указала прилика. Далеко сам се мање лагодно осећао на оним местима која су мирисала на фини повез, на местима која су сувише добро знала вредност сваке јединице свог инвентара. Дражи ми је био демократски неред књижаре у којој су књиге биле поређане без неког стриктног реда, у којој сте могли налетети на багателу. У оно време, чак и у књижарама које су продавале нове књиге, уопште није било оне махните смене инвентара коју намеће савремена централна управа. Данас просечни рок трајања на полици новог романа у тврдом повезу – под претпоставком да уопште доспе до полице – износи четири месеца. У оно су време књиге остајале на полицама све док их неко не купи, или док их невољко не ставе на распродају, или их не преместе у одељење половних књига, где би могле остати годинама. Она књига коју нисте могли себи да приуштите, или нисте били сигурни да је заиста желите, често би и даље била ту кад се наредне године вратите. Књижаре са половним књигама су вас училе и лекцији о писци­ма који су изашли из моде. Чарлс Морган, Хју Волпол, Дорнфорд Јејтс, Лорд Литон, госпођа Хен­рија Вуда – таквих би било на метре; чекали су да се мода опет врати. Но ретко би се враћала.

Куповао сам с апетитом који је, схватам сад кад се осврнем, био нека врста потребе; па добро, библиоманија је познато медицинско стање. На куповину књига је сигурно одла­зило више од половине мојих нето прихода. Куповао сам прва издања писаца којима сам се највише дивио: Во, Грин, Хаксли, Дарел, Бечеман. Куповао сам прва издања викторијанских песника попут Тенисона и Браунинга (од којих ниједног нисам читао) јер су ми се чинила не­вероватно јефтинима. Граница између књига које су ми се свиђале, књига за које сам ми­слио да ће ми се свиђати, књига за које сам се надао да ће ми се свиђати и књига које ми се нису свиђале у то време, али за које сам мислио да би ми се једном могле свидети, ретко кад је била јасна.

Скупљао сам књиге из серије „Кинг Пенгвин“,3 Батсфордове књиге о природи и серију „Британија у сликама“ коју је издавао „Колинс“ четрдесетих и педесетих година. Куповао сам књижице са песмама и француске енциклопедије у кожном повезу које је издавао „Ларус“; сликовнице и викторијанске сувенире; застареле речнике и укоричене часописе од Корнхила до Странда. Купио сам примерак дела Сенсатион! првог белгијског издања Воовог романа Добар посао. Чак сам измислио и категорију под називом „Чудне књиге“, с циљем да оправдам ексцен­тричне улове какви су били Лов на вепрове сер Роберта Бејден-Поуела, Телесна енергија „Бом­бардера“ Билија Велса,4 Хиров водич за гледање у длан5 и „Изолдино“ дело Научите лако степ-плес. Све се оне и даље налазе на мојим полицама, премда их се ретко лаћам. Куповао сам и књиге које није имало смисла куповати, било у оно време, или сад кад се осврнем – на при­мер, сва три тома (прва издања, са омотима, које први власник сасвим сигурно није ни читао) мемоара сер Антонија Идена. Каквог је то имало смисла?

Мој случај је још тежим чинила чињеница да сам био, како се у тим круговима каже, ком­плетиста. Тако сам, на пример, захваљујући томе што ми се допало оних неколико Шоових драма које сам видео, напослетку завршио са око метар његових дела, све са опскурним памфлетима о вегетаријанизму. Будући да је Шо био толико популаран, а његов тираж сходно томе велик, никада ни за један део те збирке нисам пуно платио. Што је такође значило и то да сам, тридесет година касније, када сам се помало заситио Шоовог дидактицизма и само­свесне духовитости и када сам одлучио да продам збирку, остварио чисту негативну зараду.

Повремено бих наишао на невероватно узбудљиво откриће. И складишту књижаре „Ф. Ве­дерхед и син“ у Ејлсберију открио сам примерак прва два певања Бајроновог Дон Жуана, објављен без имена аутора 1819. Ово ретко прво издање, повезано плавом тканином, коштало ме је 12/6 старих пенија (илити 62,5 нових пенија). Волео бих да могу да се претварам (као што сам с времена на време обичавао) да ме је моје специјализовано познавање Бајроновог опуса навело да откријем ово издање. Но то би значило пренебрегнути напо­мену коју је књижар оловком исписао на унутрашњој страници корица („Певања И и II појавила су се у Лондону у јулу 1819, без имена аутора и без назива издавача у танком кварто из­дању“). Цена од 12/6 старих пенија стога није могла бити ствар превида; пре ће бити да је била показатељ чињенице да је књига деценијама стајала на полицама.

Једнако често бих озбиљно погрешио. Зашто ли сам, на пример, у књижари „Д. М. Бич“ у Солсберију купио Оливера Твиста у оригиналним месечним издањима, онако како су прво­битно излазили у Бентлијевој сваштари? Била је то добра идеја, јер су били у савршеном стању, са добрим илустрацијама, корицама и рекламама. Била је то лоша идеја јер је један од делова (први или последњи) недостајао – отуда готово приуштива цена читавог комплета. Била је то оптимистична идеја јер сам био сигуран да ћу, једном у свом колекционарском животу, ус­пети да уђем у траг том недостајућем делу. Не треба ни рећи да нисам успео, те ме је та глупост годинама корила са полица.

Књига која чува успомену на хероје Великог рата

Затим је било дана кад бих схватио да свет књига и сакупљања књига није баш онакав каквим сам га замишљао. Иако су ми били познати чувени случајеви кривотворења књига, одувек сам претпостављао да су колекционари поштен и искрен свет (исто сам раније мислио и о вртларима). А онда сам се, једног дана, обрео у „Лилису“ у Видену, у Бакингамширу – „само на заказивање“ – у викторијанском здању од тридесет и пет соба толико крцатом књи­гама да је свака посета односила највећи део дана. У њиховој понуди првих издања открио сам књигу за којом сам годинама трагао: Грешна тела Ивлина Воа. Недостајао јој је омот (што је било уобичајено – мало је било првих купаца Воа који омот не би бацили), но била је у беспрекорном стању. Цена је била… запањујуће ниска. А потом сам прочитао кратку на­помену исписану оловком, која је објашњавала зашто. Била је исписана слободном руком, испод чега је следио потпис – Роџер Сенхаус, блумсберијевац и издавач, последњи љубавник Литона Стречија. Писало је – наводим по сећању – „Ово друго издање ми је остављено на полици уместо мог сопственог првог издања“. Био сам потпуно згрожен. То очигледно није био насумични чин. Виновник мора да је дошао код Сенхауса носећи уз себе овај примерак, негде скривен – претпостављао сам да је у питању био мушкарац, а не жена – а затим успео да их замени кад у соби није било никог. Ко ли је то могао бити? Да ли бих ја икада дошао у искушење тако нешто да учиним? (Да, касније и јесам – био у искушењу, мислим.) И да ли би неко, једног дана, исто могао урадити мени и мојој збирци? (Колико је мени познато, није.)

У скорије време сам чуо другу верзију ове приче, са другачије тачке гледишта. Неки је читалац послао једном доста чувеном живом писцу примерак једног од његових раних романа (чији је први тираж износио мање од хиљаду примерака), замоливши га за аутограм и приложивши новац за повратну пошиљку. Нешто касније стигао је пакет са романом, како ваља потписаним – само што је писац задржао вредно прво издање и уместо њега послао друго.

У то време мог живота трагање за књигама подразумевало је велику километражу, ла­гано увећање збирке и често нервирање; као нуспојава јављала се тенденција да, кад не бисте пронашли оно што сте желели, насумично купујете све и свашта како бисте доказали да нисте толики пут прешли узалуд. Оваква набавка књига више није могућа, или барем више нема смисла. Све оне старе, простране књижаре на прелепим местима су ишчезле. Ево шта о књижари „Д. М. Бич“ из Солсберија каже Водич кроз књижаре са половним и антикварним књигама за књигољупце Роја Харлија Луиса (друго издање, 1982): „Постоји много књижара на грађевинским плацеви­ма који су толико драгоцени да би власници могли добити читаво мало богатство кад би их продали и наставили да раде од куће… Иако се цене некретнина у Вилтширу не могу поредити са ценама у (рецимо) Лондону, водити једну књижару на овом величанственом угаоном плацу у Главној улици огроман је губитак.“ Књижара „Бич“ затворена је 1999; „Ведерхед“ (где су имали своје сопствене папирне врећице са натписом) затворили су 1998; „Лилис“ – књижару која је била пуна залуталих предмета попут посмртне маске Џона Каупера Поуиса или „сата који је припа­дао људима који су уградили мотор у шкуну у којој се удавио Шели“ – више не постоји. Изгледа да је важило правило да што је место било веће, и што му је општија била оријентација, тим је било рањивије.

И сакупљање књига се потпуно променило захваљујући интернету. Требало ми је неких десетак година да пронађем прво издање Грешних тела за око 25 фунти. Данас ћете за свега тридесет секунди проведених на сајту abebooks.co.uk пронаћи двадесетак првих издања, различитог стања и различите цене (оно најскупље, са најређим од Воових омота, креће се од 15000 до 28000 долара). Кад је велика енглеска списатељица Пенелопи Фицџералд преминула, одлучио сам да јој одам пошту тако што ћу купити прва издања (са омотима) њена последња четири романа – она четири која су јој донела репутацију. Све ово је трајало краће него што би данас трајало тражење места за паркирање у близини места на којем се некада налазила књижара „Бич“. И премда бих сад могао надугачко писати о „романтичном заносу“ и „срећ­ној случајности открића“ – и да, било је у томе романтичног заноса – онај стари систем није био исплатив ни у смислу времена ни у смислу трошкова.

Мање предан сакупљач књига (или можда фетишиста) постао сам након што сам објавио свој први роман. Можда сам, на неком подсвесном нивоу, одлучио да су ми сада, када стварам своја сопствена прва издања, туђа мање потребна. Чак сам почео и да продајем књиге, што би раније било незамисливо. Но то није умањило брзину којом сам их и даље прику­пљао: и даље књиге купујем брже него што могу да их прочитам. Но опет, ово се чини потпуно нормалним: како би само било чудно имати око себе само онолико књига колико ћете за живота стићи да прочитате. Осим тога, и даље сам дубоко привржен и књизи и књижари у њиховом опипљивом, физичком облику.

Притисак којем су тренутно и једно и друго изложени огроман је. Мој најновији роман би вас у књижари коштао 12,99 фунти, половину те цене (плус поштарину) платили бисте онлајн, док за „Киндл“ верзију плаћате свега 4,79 фунти. Економска рачуница је непобитна. Но, на срећу, економија никада није у потпуности условљавала ни читање, ни куповину књига. Џон Апдајк је, пред крај свог живота, постао песимиста у погледу будућности штампане књиге:

Јер ко ће, у тој незамисливој будућности

Кад мене не буде, читати? Штампана страница

Била је тек пола миленијума кратко чудо…

Ја сам већи оптимиста, и по питању читања и по питању књига. Увек ће бити оних који не читају, увек ће бити лоших читалаца, лењих читалаца – увек их је и било. Читање је вештина којом располаже већина, но уметност коју практикује мањина. Но ништа не може заменити ону суштинску, сложену, танану спону заједништва између одсутног аутора и очараног, присутног читаоца. Не верујем ни да ће електронска књига икада у потпуности потиснути штампану – па чак и ако је бројчано гледано буде надмашила. Свака књига другачије делује и изгледа у вашим рукама; свака „Киндл“ верзија скинута са интернета делује и изгледа потпуно истоветно (премда ће можда читачи електронских књига једног дана имати и функцију „мириса“, на коју ћете кликнути како би вам ваша електронска верзија Дикенсовог романа одједном воњала по влажној хартији, старим флекама и никотину).

Ранко Рајковић: Прича о дипломатији која је заинтересовала Кинезе: Књига Радослава Распоповића преведена на кинески језик

Књиге ће морати да заслуже свој опстанак – а исто важи и за књижаре. Књиге ће морати постати пожељније: не луксузна роба, већ добро дизајниране, привлачне, тако да пожелимо да их узмемо у руке, да их купимо, да их дарујемо као поклоне, да их задржимо, да по­желимо поново да их прочитамо, и да се годинама касније сетимо да је баш то било издање у којем смо се по први пут сусрели са оним што нас чека унутра. Не гајим никакве лудитске предрасуде према новим технологијама; ради се само о томе да књиге изгледају као да садрже знање, док електронске књиге изгледају као да садрже информације. Књиге које је мој отац добио као награду у школи данас су на мојим полицама, деведесет година касније. Радије ћу Голдсмитову поезију читати у том облику, него у електронском.

Амерички писац и љубитељ уметности Логан Пирсал Смит једном је рекао: „Неки људи ми­сле да је суштина у животу; но мени је драже читање.“ Кад сам то први пут прочитао, помислио сам да је духовито; данас сматрам да је – као и, по мени, толики афоризми – лепо упакова­на неистина. Живот и читање нису оделите активности. Та је подела погрешна (што је случај и кад Јејтс замишља избор између „живота или дела по савршеној слици“). Кад читате сјајну књигу, ви не бежите од живота, ви у њега дубље урањате. Можда ту и има неког површинског бежања – у другачије земље, обичаје, начине говора – но у основи ви продубљујете своје разумевање свих животних танчина, парадокса, радости, туга и истина. Читање и живот нису одвојени, већ стоје у симбиози. А за овакав озбиљан задатак имагинативне спознаје и самоспознаје, постоји и постојаће само један савршен симбол: штампана књига.

Извор: Феномени