Пише: Давор Лукач
Како ли ће равногорци, учесници четничког дернека који се од почетка деведесетих викендом средином маја окупљају на Равној гори, преболети одлазак своје иконе Драшковића Вука са чела Српског покрета обнове?
То је велико питање, али је неупитно да је нови председник те партије Александар Цветковић за такве анонимус, и неће имати Драшковићеву харизму, нити вокабулар којим је „Вуче“ палио масу.
Истини за вољу, Драшковић се већ десетак година, откако је огрнуо европски шињел, не појављује на скупу на Равној гори, што је на почетку изазивало благи револт учесника, обучених у све колорите којима су у партизанским филмовима представљани четници (Вељко Булајић и Сава Мрмак би, као најпознатији режисери тог жанра позавидели равногорцима).
Касније су већ узели здраво за готово да „Вуче“ или „Чича“, како су га звали, не долази.
Ракија и четнички пасуљ
Са новинарске стране гледано, онај ко тих деведесетих није ишао да извештава са Равне горе, тај није могао да постане озбиљан политички новинар, нити писац репортажа.
А тек фоторепортери, за које је то био својеврстан хаџилук, јер „четници“ чим виде фотоапарат или камеру, одмах позирају, ваде каме и ножеве, стављају их у зубе, узвикују разне пароле, са све црним заставама са мртвачком главом и натписом „Слобода или смрт“. Беџеви са ликом Драшковића на реверу су се подразумевали.
Мало је новинара који су на хепенинг на Равну гору долазили дан раније, и проводили ноћ са следбеницима чича Драже.
То је прича која се не може лако препричати – импровизовани шатори, ракија која тече у потоцима, кафане са печењем разних врста, „четничким пасуљем“, песме са разних разгласа… Четничке, подразумева се, оне које је давно снимио оркестар извесног Миће Петровића из Чикага, а онда неизоставни Баја Мали Книнџа.
Све се то слива у луду пијану ноћ, после које у свитање из разних грмова бауљају „четници“, спремни да „кољу усташе, балије и шиптаре“.
Давор Лукач: Вучићев контрамитинг у Лозници: Зоупотреба погрома Срба у литијумске сврхе
Стиже Вук
Онда преподне долазе остали учесници, исто упарађени, и чека се да дође „Он“.
Стиже Вук, шири се кроз масу, а онда почиње скандирање „Вуче, Вуче“, сви би да га додирну, пољубе, изгрле… А „Вуче“ иде кроз шпалир, зацакљених очију од среће, поздравља, маше, и кад дође за говорницу настаје хук.
Ватрени говори, својствени му, мора се рећи и инспиративни, са драмским паузама, запале масу која само виче „тако је, Вуче“. И да им је изговорио „ви сте сви идиоти и будале“, они би узвратили са „тако је, Вуче!“
Било је то у мају 2000. године, на Равној гори поприлично оружја, укључујући и аутоматске пушке, на сваку његову драмску паузу крећу рафали увис.
И „Вуче“ у једном тренутку оштро, заповедним тоном каже: „Прекини паљбу – штеди муницију“, на шта крећу рафали и рафали, уз неизбежно „тако је, Вуче“.
Полиција је тад привела само неког несрећника, упарађеног по четнички, јер је пуцао из трешњева топа – прангије.
Као и сваке године, на Равној гори је врвело од полицајаца у цивилу и удбаша, што са локала, што оних из Београда. Неки од њих чак и упарађени као четници.
Како је почело
Прави дернек на Равној гори, масовни, почео је од 1997. године, кад је се-пе-о, како га је звао Драшковић, ушао у београдску власт, а потом је и потпуно преузео уз киоск-демократију и масовну доделу градских станова партијским људима.
Тад се није жалило пара на организацију тог скупа, који је постао ходочашће. Странка је организовала и аутобусе за новинаре и тешко је препричати шта се догађа у повратку.
Кад се новинари, на пример, договарају, са колико људи да часте се-пе-о, па један каже „ајде да ставимо 15.000“, а колеге замерају „много је, нису толико заслужили“.
И онда се нађемо на 10.000, а било је реално 5.000-6.000. Комесарка се-пе-оа то слуша и побесни, изговори „ко год стави мање од 100.000 тај ради за ДБ и Милошевића“.
И зове тад Студио Б, који је био потпуно под њеном контролом и наређује да објави да је било више од 150.000. Како стрпати 150.000 људи на Равну гору, то је небитно.
За Студио Б је везана и једна анегдота – пошто су Драшковићеве походе на Равну гору редовно пратили, па тако и онај где је ишао да кумује на крштењу неком детету, новинар (данас у дипломатији) пита га, а камера снима: „Вуче, ево сад је овде крштење, хоће ли ускоро бити и прво венчање“, а овај одговара, усхићено: „Свакако!“
Што се цркве на Равној гори тиче, она је, као и спомен-дом Дражи Михаиловићу, као и споменик му, подигнута средствима која су, на разне начине извучена из буџета Београда. За то су људи из СПО били махери, као што је и Драшковићев кум Војислав Шешељ тада преко буџета Земуна силне паре уградио у странку.
Уместо Драшковића, на Равној гори сада практично стоји његова биста – јер је вајар који је радио споменик Михаиловићу заправо пресликао главу, браду и фризуру Вука, чак и његов поглед.
Свако ко се иоле боље загледа то примећује, кад се упореде фотографије Михаиловића, види се да ту нема ни Д од Драже. „Вуче“ је тако за живота добио споменик на Равној гори.
Извор: Време
