Пише: Војислав Гледић
На данашњи дан, 17. априла 1814. године, рођен је Јосиф Панчић у селу Угрине, на обронцима Велебита, у близини градића Брибира. Овај научник, природњак, љекар, ботаничар, просветитељ и свестрани прегалац био је први предсједник Српске краљевске академије наука . Панчић је стигао у Београд у другој половини маја 1846. године као добро припремљени млади љекар, али и као веома образовани и искусни природњак који је стигао у једну нову средину подстакнут великом научном радозналошћу, при чему је ту остао до краја живота (преминуо је 8. марта 1888. у Београду).
На данашњи дан, 17. априла 1814. године, рођен је Јосиф Панчић у селу Угрине, на обронцима Велебита, у близини градића Брибира. Овај научник, природњак, љекар, ботаничар, просветитељ и свестрани прегалац био је први предсједник Српске краљевске академије наука . Панчић је стигао у Београд у другој половини маја 1846. године као добро припремљени млади љекар, али и као веома образовани и искусни природњак који је стигао у једну нову средину подстакнут великом научном радозналошћу, при чему је ту остао до краја живота (преминуо је 8. марта 1888. у Београду).
Његов живот и дјело обиљежавају и оличавају темељни, почетни период свеобухватног духовног и друштвеног преображаја модерне Србије средином и током друге половине 19. вијека. Првенствено познат као истакнути српски и свјетски ботаничар и зоолог, Панчић је дао огроман допринос и разним другим научним областима, од геологије и минерологије, преко биогеографије и дендрологије, до агрономије и археологије. Осим тога, његова огромна посвећеност просвјетној, образовној и културној активности, која је трајала пуне три и по деценије, огледа се на ишколовању великог броја напредних интелектуалаца који су усмјерили даљи духовни и материјални развој Србије у вријеме када се ослободила од вишевјековног периода под туђинском влашћу и постепено заузимала своје достојно мјесто у друштву напредних европских држава и народа. Његов допринос развоју научних друштава и просвјетних установа је од неизмјерног значаја, а положај првог предсједника Српске краљевске академије обезбјеђује му трајно мјесто међу бесмртницима науке и духа. Неуморан путник и истраживач, челичне воље, блиставог ума и истрајног и стрпљивог карактера, овај великан је деценијама непрекидно крстарио Србијом и другом подручјима Балканског полуострва и стално обогаћивао науку новим сазнањима и открићима. Као велики и непоколебљиви патриота настојао је да се плодови науке, културе и просвјете прошире на све слојеве друштва и тиме обезбиједе што повољнији услови бољег, љепшег и угоднијег народног живота
У вријеме када је Панчић дошао и живио у Србији, њено огромно природно богатству у свим областима је било веома мало и спорадично проучавано и испитано. То се посебно односи на изванредно разноврсну флору и фауну које су прије Панчића биле само узгред, дјелимично и несистематични прегледане. Стога се он у новој средини нашао на једном великом и необрађеном научном терену што је за њега подстављало велики изазов. Требало је кренути испочетка, без значајнијих претходника, потребне литературе, као и квалитетних збирки сакупљеног материјала. Пред озбиљним истраживачем се налазио огроман посао кога је могао обавити само истински љубитељ природе, велики познавалац ботанике и зоологије, као и човјек спреман да се жртвује за један тежак, напоран и неизвјестан подухват. Ипак, млади и полетни љекар је, и поред свих тешкоћа и недаћа за које је био свјестан што га очекују, кренуо у велики научни подухват како би огромно неистражено подручје почео да испитује и да са њиме постепено упознаје читав учени свијет тога доба. Пред Панчићем се, заправо, нашао задатак огроман чак и за велику екипу специјализованих стручњака и научника из разних области у оквиру системског рада под патронатом државних и научних институција Панчић је, међутим, био сам и одвојен од таквих институција или било каквих организација, али је одлучно предузео пионирски истраживачки подухват којег је пожртвовано и доследно обављао до краја живота. Уједно, у тадашњој Србији су се истовремено оснивале, развијале и стасавале нове научне установе, упоредо са напредовањем Панчићевог рада на свим подручјима његове разноврсне дјелатности, које су постепено преузимале и настављале посао што га је тај великан започео и у појединим сегментима уздигао до европског научног нивоа.
Сања Томовић: Чувари Биоградске прашуме, живот и изазови у срцу дивљине
Панчићева испитивање, прије него што је постао професор на Лицеју, имала су једну посебну особеност: она су представљала велико лично задовољство тог страственог научника и заљубљеника у природу и њене безбројне манифестације, посебно у домену живог свијета. Међутим, када је добио мјесто наставника, било му је јасно да сада мора своју страст и љубав према природи, своје знање и способности, проширити и на преношење свог огромног знања и искуства на своје ученике. Стога је почео да планира и предузима редовне и систематске екскурзије, заправо научно-истраживачке експедиције уздуж и попријеко читаве Србије, али и по околним подручјима Балканског полуострва. Сматрао је да је то неопходно не само као дио модерне и очигледне наставе, већ и као основа за будући свеколики научни прогрес једне још недовољно развијене и истражене средине.
Брзо се показало да је такав начин рада, везан за непосредна теренска посматрања и истраживања, скопчан са многим тешкоћама и проблемима. Непостојање путева и оскудица у финансијским средствима су била само два основна, али не и једина, фактора која су Панчићев рад умногоме отежавала. Он је, међутим, био оран, спреман и одлучан да се прихвати таквог непосредног проучавања па је непрекидно, годинама изнова, одлазио у разне области Србије и околних земаља како би проширио и употпунио своја испитивања. Такав начин рада је, разумљиво, изискивао велика самоодрицања и напоре, али је Панчић био невјероватно упоран и доследан у том свом пионирском подухвату. Путовао је по тешким теренима, без ваљаних путева, покаткад на волујским колима или јашући малог брдоског коња, али много чешће пјешице, пентрајући се по разним врлетима и голетима, по камењару и литицама, излажући се тако и великим опасностима. И у позном добу живота је он настављао своју уобичајену праксу и испитивао недовољно позната и усамљена мјеста, врхове планина, кањоне и усјеке како би и те дјелове тешко доступних подручја учинио познатим стручној и научној јавности. Овај страсни научник и љубитељ природе је све то прихватао као неопходност и саставни дио посла којем се свагда са великим еланом и стрпљењем предао.
Почетак Панчићевих ђачких екскурзија датира од 1856. године. Увијек је са собом водио неколико најбољих и томе послу вичних студената, обично разврстаних у мање групе од шест-седам чланова, који су заједнички одлазили из Београда и наставили крстарења по тачно утврђеним маршрутама. Били су то не само ученици жељни знања и радознали природњаци, већ и веома корисни помагачи своме професору у многим помоћним пословима које су такве експедиције подразумијевале када би се нашле у недовољно проучаваној средини. Овде ћемо се мало дуже задржати на Панчићевом крстарењу по Црној Гори које је овај неуморни путник и истраживач обавио 1873. године.
У црногорским врлетним подручјима, гдје има много аутохтоних биљака, Панчић је доживио низ пријатних и занимљивих сусрета, док се о њему брзо пронио глас по читавој околини у којој су веома ријетко залазили људи из добронамјерних побуда. По свом физичком изгледу крхке и њежне конституције, Панчић би приликом првог сусрета изазивао недоумицу како ће тај постарији човјек успјети да се вере по тешким и врлетним планинским узвишењима. Стога су мјештани сматрали да се он прихвата посла који је веома ризичан и тежак чак и за много млађег и крепкијег човјека С друге стране, навикнути на дуготрајне и тешке борбе против турског поробљивача, за те горштаке је представљало пријатно задовољство изненадан сусрет са једним необичним човјеком који се интересовао за биље и друге специфичности њиховог краја. Пажљиво и детаљно је посматрао и испитивао сваку биљку, травку или цвијет, распитивао се о многим (за мјештане необичним) појединостима. Али је њега интересовао и друштвени начин живота, као и геолошке и минеролошке специфичности тих крајева који су остали по страни европских научних испитивања. Свој боравак је свагда користио да помогне мјештанима својим знањем и искуством, али и добронамјерним и вриједним медицинским и санитарним савјетима.
Током љета 1873. године Панчић је посјетио Дурмитор, Ком(ове), Јаворје, Војник, као и рјечне долине Мораче и Таре. Потом је наставио своје крстарење по врлетним и камењаром прекривеним пејзажима Острога, Ловћена, са његовим највећим узвишењима Штировником и Језерским врхом (на коме се налази Његошев гроб), затим и другим околним планинама. Посјетио је и проучавао врлети Пустог лисца, Великог јастребца и ловћенску котлину Његуша и др. Посјетио је кршевиту околину Цетиња, посебно предио између тог града и мора, који је тада био потпуно огољен тако да су се јасно истицали сви карактеристични кречњачки облици. Након испитивања унутрашњег дијела Црне Горе, Панчић се се спустио у нижа подручја Приморја и Боке Которске (Котор, Пераст,. Рисан и сл.). Послије тога се запутио обалом Јадрана, како би детаљније испитао околину Скадарског језера, Црмницу, Суторман, Вирпазар и сл.
О Панчићевом путовању по Црној Гори, о утисцима које је изазвао на мјештане у том крају, остала су необично живописна свједочанства. Дуго се о томе говорило, али је његов боравак постао и предмет народног предања које је, иначе, међу тим горштацима веома упечатљиво и дуготрајно. Глас о њему се брзо ширио и богатио, остајући годинама дуго и после његовог одласка. Неколико карактеристичних и заиста занимљивих појединости је остало записано тако да су трајно сачуване и отргнуте од заборава. Истакнути српски приповједач, пјесник и путописац Љубомир Ненадовћ (1826-1895) у својим списима о Црногорцима износи низ необично корисних и интересантних особености поред којих се налазе и неколико необичних згода везаних за боравак славног Панчића у тим крајевима. Из тих Ненадовићевих записа, насталих 1878. године, овдје преносимо оне која се односе на природњака Панчића:
„За професора Панчића многи су ме питали: ‘А гдје је сад они лијепи и добри човјек? Такав бјеше у свему као да је усред Црне Горе одрастао…’“
Путовање по Црној Гори је било веома напорно, али му је унеколико тегобе крстарења ублажио црногорски владар кнез Никола Петровић (1841-1921), који се потрудио да помогне том свом уваженом госту дајући му пратиоца, младог и окретног човјека, како би му се нашао при руци за било какву потребу.
„Часност и родољубије“: Живот и заоставштина Илије М. Коларца
„Да би лакше могао путовати – пише Љ. Ненадовић – књаз Никола дао му једног перјаника да га свуда опрати. ‘Зар ови суви стрико да се пење на Дурмитор и на Бијелу Гору? Бога ми ће до Острога умријети.’ А кад су се враћали, говораше тај исти перјаник: ‘Изгибосмо ходећи за њим, ниђе га стићи не можеш; иде узбрдо и низбрдо као икоји Црногорац.’“
Љуба Ненадовић наводи и следеће појединости: „Пре три године у месецу јуну, ишао сам на Иванбегова Корита (то је мјесто на Ловћену гдје извире хладна планинска вода – прим. В.Г.); пратио ме онај што ми је дао коња под кирију и послије дужег посматрања и ћутања рече ми: ‘Ти нити хваташ лептире нити чупаш траву?!
– Шта ти пада на памет, Стричане?
– Пратио сам неког Панчића; тихи и предобри човјек! Он нити травку остави на миру. Неке откине, па опет баци, неке носи са собом…“
Када га је боље упознао, народ је простосрдачно прихватио и заволио Панчића као човјека сличног менталитета њиховом. Са мјештанима је разборито разговарао, непосредно, топло и пријатељски. Никада није потенцирао своје велико знање и интелектуалне способности и необично широко образовање. Једноставно и непосредно је разговарао језиком и стилом сличним народном тако да су га мјештани увијек прихватали као неког свог одраније познатог човјека. Овдје му се пружила прилика и да се ближе упозна са локалним називима за поједине врсте биља што је такође била веома значајна област његовог проучавања. О Панчићу су писали и поједини аутори који су биљежили вриједне појединости из живота разних крајева у Црној Гори. Тако Д. Ж. Братинић у свом напису под насловом ,,Из Никшића на Горенско“ биљежи тада још увијек свјеже сјећање мјештана на Панчићев боравак у њиховом крају:
„… Дошао неки ђедо тамо из Србије, зваху га Панчић. Веле да се пео на свим планинама па хоће да се пење и на Дурмитор. Ђе ће, забога, он на Дурмитор онако стар, кад би га и мува превалила?!… Мишљасмо да ће му душа испасти на по пута, кад ли брате, у њега ноге као у зеца, хођаше уз Дурмитор боље но икоји од нас… Учеван је, веле, доста а види му се по говору, но којега ће му ђавола оне травице. Све их је купио као баба бајалица, па их је увијао и хранио у неке карте и записивао како коју зовемо, као да ће с њима да важа…“
Резултате својих истраживања на подручју Црне Горе Панчиће је објавио у два посебном рада, и то једном на латинском (објављеном у Београду 1873. г.) и другом написаном на њемачком и публикованом у једном бечком часопису (мара 1874. године). У том (другом) раду он даје синтетичан и веома прегледан извјештај о врстама и подврстама биља које се јавља у врлетним планинама Црне Горе. Осим тога, указује на многе специфичности с обзиром да то подручје обухвата широки појас од Приморја, Боке Которске и Скадарској језера, па до масивних сјеверних планина (посебно Дурмитора). У његовом списку је обухваћено 1298 биљних врста, међу којима се издвајају девет нових и до тада непознатих. Даље треба навести да се у том замашном раду налазе и шест врста које раније нису биле довољно проучене. Све то јасно показује да је овај великан ударио пионирске темеље изучавања флоре и у Црној Гори и да је још тада, у другој половини 19. вијека, ширу свјетску научну јавност упознао са огромним и разноврсним биљним покривачем који се налази у овом дијелу Балканског полуострва.
Извор: ИН4С
