U našim ljudima postoji nešto izvitopereno, duboko licemjerno, bezumno.
Toliko puta sam čuo kako se žestoko osuđuje neki „kukavac” što je, možda, iskoristio svoj politički ili administrativni uticaj kako bi dobio povoljan kredit za stan ili ostvari neki sličan benefit.
S druge strane, toliko puta se ćutalo kada se na oči javnosti obznani da je neki politički silnik, biznismen ili kriminalac ojadio za desetine ili za stotine miliona evra državni budžet. Postoji teško razumljiva nesrazmjera između težine prestupa i lakoće tolerisanja, a iza svega, očigledno je, ne stoji strah od moćnika.
Bilo kako bilo, takvim rezonovanjem ne ispoljava se samo izopačenost ljudske prirode, već se ćutanjem amnestira zlotvor koji počini nesamjerljivo veću državnu ili javnu štetu, negoli neki, kako rekoh, sitni prestupnik.
Da paradoks užasa bude još veći, nepočinstvo zlotvora zna se čak opravdati time što se ističe njegova navodna ljubav ili privrženost državi! Reklo bi se da takav krade od države, a sve iz ljubavi prema državi.
Sve to, najzad, može biti i znak duboke, kolektivne, patologije. Nije, dakle, iza paravana pohranjen samo neki lični i najprizemniji interes, nego se u pozadini stvari otkriva jedan patološki binom: žrtva – dželat. Žrtva bivajući nesposobna da to sebi prizna, radije imaginira, te svog dželata tretira kao spasitelja. Kako bi, inače, mogla da opravda banalnost svoj pozicije, svoje krhke ego-egzistencije; kako bi, najzad, mogla da namiri mrvice sopstvene savjesti, osim ako ne pristane na korelaciju laži, prevara, podvala, obmana. Razumije se, uz ove dvije uloge često se pojavi i ona treća figura Karpmanovog (Stiven Karpman) „dramskog trougla”, a to biva lice s maskom Spasitelja.
O kakvim je transakcijama i psihosocijalnim korelacijama riječ, može se potpunije shvatiti citiranjem jednog, mada uprošćenog, karpamanovskog pojašnjenjenja:
„Žrtva: Stav žrtve je ’Jadan ja!’ Žrtva se oseća žrtvom, potlačenom, bespomoćnom, beznadežnom, nemoćnom, sramotnom osobom i čini se da nije u mogućnosti da donosi odluke, rešava probleme, uživa u životu ili postiže uvide. Žrtva će, ako ne bude progonjena, potražiti Dželata i Spasioca koji će joj spasiti dan, ali i uvećati negativna osećanja žrtve.
Spasitelj: Spasilački stav je ’Dozvolite da vam pomognem’. Spasilac se, kao klasični pokretač, oseća krivim ako ne pomogne u nevolji. Ipak, njegovo spašavanje ima negativne efekte: Žrtvu drži zavisnom i daje žrtvi dozvolu da propadne. Kad Spasilac svoju energiju usmeri na nekoga drugog, omogućava sebi da ignoriše sopstvenu anksioznost i probleme. Ova spasilačka uloga je takođe presudna jer je njihov stvarni primarni interes zaista izbegavanje vlastitih problema prikrivenih kao briga za potrebe žrtve.
Dželat: Dželat ima stav ’Za sve ste krivi’. Progonitelj kontroliše, optužuje, kritikuje, opresira, ljuti, autoritarno se ponaša, rigidno i superiorno.”
Izvor: Milorad Durutović/Fejsbuk
