Bandit i pesnik Radojko Jovanović od Drainovića s Rogozne planine: Život i smrt Radeta Drainca

Piše: Enes Halilović/OKO/RTS

U detinjstvu, prvo što bih pogledao na jugu i jugozapadu, bila je planina Rogozna, njeni crni vrhovi među kojima su se izdvajali Medenovac i Crni vrh, a obično nad njima behu tamni oblaci koji su donosili kišu. Šta god da smo igrali, mi, deca, kojima igre nikad nije bilo dosta, pogledivali smo u ta visoka brda Rogozne, na čijim obroncima smo skakali i zamišljali svet – pogledivali smo tamo ima li kiše, jer ako kiša dođe, mi ćemo se sakrivati ispod streha i ispod krošnji, ali će nas naši stari zvati, ne u strahu od kiše nego u strahu od groma, zvaće nas da uđemo u kuće.

Znao sam imena svih sela kojima se moglo skakutati prema vrhovima Rogozne – Hotkovo, Izbice, Pljevljani, Negotinac, Pajsi Potok, Brđani, Rajetiće, Vitakovo, Kašalj, Vučulokva, Beberište, Banje, Zlatarevina… Tolike smo šume obišli tražeći pečurke, tolike smo igre igrali i uvek su u nama odjekivala imena tih brda, imena šančeva i imena tih šuma: Debeljak, Zlatarevina, Arifin gaj, Šećine livade, Ravne šume, šuma Vučak, brdo Ograj, vulkanske stene pod imenom Prlovi… Toliko toponima i među svim tim imenima i ime Drainoviće.

To selo, malo, usamljeno, u mom detinjstvu imalo je tek nekoliko kuća, a danas čujem da su uglavnom ljudi otišli odatle prema Kragujevcu i Novom Pazaru. Raspitujem se ovih dana, ima li žive duše u Drainoviću. Nema. Ostala je ta reč – Drainoviće. Ostalo je to ime da postoji u hladnoj planini, pod vetrovima, ime kome nema ko da objasni da su nekad fabrike odvele ljude u gradove. A gde su danas te fabrike? A kiše su još uvek nad Crnim vrhom…

Ime iz mog detinjstva

Mene je život odveo da putujem poezijom i svetom, te da reč neku proustim o predelima svog detinjstva. A kad sam čuo, mnogo, mnogo kasnije, u Prokuplju, da se pesnik Rade Drainac, inače rođen kao Radojko Jovanović, nazvao Draincem po zavičaju svog oca, po Drainovićima, obradovah se i rastužih. Videh: planina mog detinjstva postoji još negde u nekom pesniku koji nije gledao njene rečice i šume, koji je samo slutio njene tajne; nije ta planina samo u mojim knjigama i na mapama.

Neko je nekad negde uzeo jednu reč iz mog zavičaja, nazvao se po selu svojih predaka, i tražio koren, duboko, u nepoznatoj prošlosti, u jednoj reči.

Kad sam čuo da je pesnik Jovanović uzeo prezime Drainac po Drainoviću, ustreptah – kao da smo se sreli, negde u svetu, negde u jeziku.

A šta kažu knjige o selu Drainovići?

Kažu da je tu nekad bilo jedno groblje, latinsko, do njega je selo Vitakovo koje se pominje u Žičkoj hrisovulji, a blizu je i Banjska. Nekad je tim brdima išao Banović Strahinja i nadao se da će uhvatiti internet. Ne internet nego utvu zlatokrilu.

Otac Radojka Jovanovića odselio se za Toplicu, na toplu zemlju u Trbunje koje pripada Blacu. Oko tog Blaca sve su drevna mesta gde su ljudi živeli i pre sedam hiljada godina. Kakve su posude pravili u Prebrezi, od bronze, pogledajte u narodnom muzeju Toplice. Pravili posude, a nisu ih reklamirali na Instagramu.

Nekako su čuli Jovanovići da se tamo u Toplici može lakše živeti nego u ovim brdima.

Srce na pazaru

Radojko Jovanović rođen je 26. avgusta 1899. godine u selu Trbunju, u Toplici. Detinjstvo na zemlji. Imao je sestru Veliku koja će se udati i živeti u selu Draguši. Osnovnu školu Radojko je učio u Blacu, a potom ga je otac dao na opančarski zanat. Beži Radojko sa zanata u školu. Upisuje gimnaziju u Prokuplju, pa ide u kruševačku gimnaziju gde ga zatiče rat.

Ni dečak ni mladić, sa 16 godina, povlačio se sa srpskom vojskom, prešao Albaniju, te kao većina izbegličke dece nastavio školovanje u Nici, Lionu i Sent Etjenu gde je slušao žubor francuskoj jezika. Po završetku školovanja, kratko šetao po Parizu, gledao sve ono što taj grad nudi i vratio se u domovinu gde je zagazio u novinarstvo.

Prvu knjigu pesama „Afroditin vrt“ štampao je 1921. godine u Prokuplju. Časopis „Hipnos“ pokrenuo je 1922. i u njemu objavio program Hipnizma.

Bio je čest gost kafane „Moskva“ gde su se sastajali modernistički pisci i umetnici toga vremena. Novinarski posao mu je postao glavni izvor prihoda. U maju 1926. godine odlazi ponovo u Pariz da bi gledao svet i svet umetnosti. Neko vreme je zarađivao svirajući violinu u bioskopu tokom projekcije nemih filmova.

Opet Beograd, novinarstvo, reportaže, tekstovi, polemike. Mnogo je putovao kao reporter. Zbog novinskih članaka je dva puta izlazio na sud. Pisao je za „Pravdu“, a potom prešao u agencijsko odeljenje Centralnog presbiroa.

Nižu se knjige: „Voz odlazi“, „Erotikon“, „Lirske minijature“, „Dve avanturističke poeme“, „Bandit ili pesnik“, „Srce na pazaru“, „Španski zid“, „Banket“, „Rasvetljenje, „Dragoljub Jovanović ili seljački Napoleon“, „Uzurpatori, „Osvrti“, „Ulis“, „Čovek peva“, „Dah zemlje“.

Rade Drainac i Tin Ujević jedno vreme bili su gotovo nerazdvojni, „nesporna atrakcija Beograda“, ali su se često prepirali. Kasnije su započeli žestoku polemiku.

Susret na raskršću

Drainac je bio zaljubljiv pesnik, a ovog puta pomenućemo jedan brak i jednu veliku ljubav. Venčao se u Skoplju sa Darinkom Hadži-Ristić koja je bila vaspitana, bogata, kći senatora, spremna da se posveti porodičnom životu – ušla je u brak, ali nije izdržala pored boema.

Najveća Drainčeva ljubav bila je bugarska darovita pesnikinja i lepa žena Jelisaveta Liza Bagrjana; bila je jedna od najpoznatijih ličnosti na kulturnoj mapi Sofije toga vremena.

Nešto o toj velikoj ljubavi može se pročitati u romanu „Susret na raskršću“ Blage Dimitrove i Jordana Vasileva.

Drainac je voleo Francusku. Sebe je definisao kao frankofila i o tome napisao tekst „Zašto sam ja frankofil“. Drainac je smatrao da je Francuska imala građanske slobode koje su u mnogim drugim državama potpuno iščezle. Opredeljivao se protiv fašizma, a u Francuskoj video štit od njega, jer je ta zemlja „stvorila metod vladavine zauvek gazeći preko uzurpacija, tiranije i ličnih autoriteta“.

Kašalj po kašalj

Život Drainca pesnika neodvojiv je od života novinara i kafanskog čoveka. Poezija, boemija, kafane, polemike, materijalna neizvesnost… Sve to je ostavilo traga. Kašalj po kašalj… Kako su pluća bivala slabija, pesnik se trudio da što češće svrati u rodnu Toplicu na onaj vazduh u kom je progovorio…

Dolazi rat. Veći od Velikog rata. Drainac je mobilisan u martu 1941. godine i odlazi na vojnu vežbu. Pesnik je bio mitraljezac. Uhapšen je krajem 1941. i zatočen u Blacu pod optužbom da je komunista. Priskaču mu u pomoć ugledni žitelji Toplice koji daju za njega pismenu garanciju i tako pesnik biva oslobođen.

Tuberkuloza se uvukla u njegova pluća. Leta 1942. odlazi na lečenje na Ozrenu, u blizini Soko Banje; pored porodice i prijatelja obilazi ga i Ivo Andrić.

Bolest napreduje. Drainac odlazi u Beograd. Umire u bolnici 1. maja 1943. godine. Siromašni pesnik sahranjen je o državnom trošku, na Novom groblju. Dok su spuštali kovčeg u raku, glumac Milivoje Živanović kazivao je njegovu pesmu „Nirvana“.

Težišna tačka

Književni kritičar Gojko Tešić kaže da je Drainac najviše dao kao pesnik i to u knjigama „Bandit ili pesnik“ i „Banket“. „Smatram da su to dve najkoherentnije Drainčeve knjige, a takođe smatram da je bio i izvanredan putopisac“, kaže Tešić.

Ceo toplički kraj je srastao uz ime Radeta Drainca, smatra Dragan Ognjanović, direktor prokupačke biblioteke „Rade Drainac“.

„Pesnik Rade Drainac je težišna tačka naše kulture. Imamo književne susrete koji nose njegovo ime, biblioteku, spomen sobu, pesničku nagradu sa njegovim imenom, a u Trbunju je renovirana pesnikova rodna kuća koju mogu posetiti turisti“, kaže Ognjanović i dodaje da je na brdu Hisar, iznad Prokuplja, postavljena bista Radeta Drainca. Osnovna škola u Borči nosi njegovo ime kao i jedna ulica na beogradskoj Čukarici.

Osamdeset je godina od pesnikove smrti. Ponekad, ujutru, pogledam na vrhove planine Rogozne i pomislim na selo Drainoviće iznad koga su obično tamni oblaci, i znam: jedan pesnik je svoje ime vezao za jednu reč, davno, kad svaka reč beše važna, kao i danas što jeste.