Није богзна какво чудо сковати ријеч „најнајнија“ али јесте подвиг пјеснички када Матија Бећковић већ уводним стихом поеме „Учини ми љубав“ закуца на врата старозавјетних пророка; те у стиху, „Учини ми љубав душо најнајнија“, у тој бравури, која може (по потреби) звучати и цинично („најнајнија“), препознамо препјев на урбани идиом једне древности познате под називом „Пјесма над пјесмама“.
Једна од врлина Бећковићевих, још откада се „удварао непознатој девојци/ у кањону Таре код Колашина“, јесте естетски чудесно и чудотворно укрштање древног и урбаног идиома.
Ући у тумачење поеме „Учини ми љубав“, објављене први пут у културном додатку „Политике“, прије осам Господњих љета, амбициозног тумача може да доведе у сличан вртлог рајског несналажења, у којем се већ налазе егзегете и остали тумачи Соломонове пјесме.
Али и то, што се „Пјесма над пјесмама“ каткад доводи у везу са мудрим Сломоном, што се назива његовим именом, има неке сличности са статусом Матијине поеме. Обје поеме имају, наиме, два основна нивоа значења, што се скоро симултано развијају. С једне стране, славе љубав између двоје љубавника, младожење и невјесте, док с друге стране славе Христову завјетну љубав према својој Цркви.
Када, дакле, слиједимо импулсе урбане лексике скоро да чујемо „уобичајне“ фразе љубави, удварања. Тако пјесник, примјера ради, каже: „Прибрани цвете бобице и шнало“; или: „Учини ми љубав за љубав љубави“; или: „Учини ми љубав пошаљи поруку/ и на даљински спусти своју руку/ Или се из облака без скајпа и сајта/ Линкуј без линка и без гигабајта“ – што би све могло да „прође“ као естетски продуктивно изјављивање љубави естетски васпитаној дјевојци.
Па ипак, смисао сваког стиха у поеми регулисан је њеном цјелином, те пјесму морамо правилно читати — као молитву Богородици.
Учини ми љубав не буди ненежна
У слепа времена стидна безнадежна
Изврнуо се космос на поставу
И окренула небеса на главу
Породи нову звезду некретницу
Нека избаци свемир постељицу
И румена зора с наличја осване
И објави свету са супротне стране
Као спас и излаз водиља и весник
Јер Бог је велик и страшан је песник
Ако се у првом сусрету с поемом ријеч „најнајнија“ по језичком осјећању може препознати као поетски криптограм или шифра „Пјесме над пјесмама“, поједине строфе откривају да је пјесник, заправо, у пуном интертекстуалном замаху наслоњен на ову старозавјетну љубавну и мудросну пјесму.
Учини ми љубав јање небодано
Чедо омиљено зрно овејано
Јагодо цветићу јечму мокра птицо
Струницо грлицо ти једномужицо
Куло што гледа ка Дамаску граду
Стадо дивокоза на гори Галаду
Љубав је као и јеврејска брава
Ко једну откључа друге закључава
Запамти ми име познај удостоји
Да ми се и смрт и живот омоји
Како видимо, основни пјеснички (љубавни) реквизити које Бећковић примјењује у овој строфи, уз очигледне мотиве из старозавјетног свијета, јесу управо рекреиране слике, описи, љубави из „Пјесме над пјесмама“. Пјесник је успио да примјеном традираних мотива и симбола доиста препјева старозавјетну древност, дочара и зачара савременог читаоца, учини му сасвим могућним разумијевање поређења драге, или онога што је предмет чежње, туге и љубави, са даром Божије љубави.
Милорад Дурутовић
