Kрајем августа, потпуно изненађујуће и за српске журналистичке инсајдере, објављена је вијест о томе да београдски неђељник НИН мијења власника. Из НИН-а се повукла велика међународна медијска компанија Рингиер, а нова власница је њихова дугогодишња запосленица, држављанка Србије. Успркос најавама о томе да се у уређивачкој политици ништа неће мијењати, јавност је збуњена
Пише: Мухарем Баздуљ
Kад је о штампаним медијима у најширем смислу ријеч, у Србији постоје три „институције“. Новосадски Летопис Матице српске (ЛМС) је најстарији европски књижевни часопис са континуитетом излажења. Београдски дневни лист Политика и недјељни политички магазин НИН, пак спадају међу најстарије штампане медије на потезу између Беча и Истанбула. ЛМС као двомјесечник посвећен култури нема неки посебан утицај на дневну политику, што се за Политику и НИН упркос драстичном паду тиража штампаних медија у посљедњим годинама ипак не може рећи. У том смислу, све што се дешава са ова два медија привлачи пажњу шире јавности. Око власништва над Политиком већ годинама постоји мистерија и гомила нејасности, а прича око власништва над НИН-ом је прије коју недјељу добила врло бизаран заплет.
Макар основан још 1935. године, НИН има историју која је колико историја континуитета, толико је и историја дисконтинуитета. У Kраљевини Југославији, лист је забрањен послије само 26 објављених бројева. Шест година послије ослобођења, сада у социјалистичкој Југославији, група новинара одлучује да обнови овај лист препознатљивог акронима (Недељне информативне новине). Три су године прошле од раскида са Стаљином, земља се либерализује, али је још под пуном партијском паском. У тим условима, НИН је један од оних листова који истражује и опробава границе допуштеног. Угледу листа помаже и награда за роман године коју је редакција основала на предлог тадашњег сталног књижевног критичара Борислава Михајловића Михиза, коме је опет „калуп“ за награду био славни француски „Гонкур“.
Од 1958. НИН постаје дио велике Политикине медијске куће. Цијело вријеме трајања Југославије, НИН је један од њених кључних штампаних медија. Почетком деведесетих једно вријеме је на страни Милошевића, па скупина „дисидената“ оснива Време. Ипак, касније НИН заузима више опозициони курс. Послије петог октобра, НИН је испрва на позицијама десног центра. Међутим, крајем прве деценије двадесет и првог вијека, то се мијења. Издавачка компанија Рингиер најприје у марту 2009. купује 70 посто власништва, да би тринаест мјесеци касније постала практично једини власник (99,7 посто). Аранжман је био процијењен на око милион евра, а тираж НИН-а тада је у просјеку био виши од 16.000 примјерака.
Из почетка, у Рингиеру су на НИН гледали као на дио своје корпорације која је у Србији била сконцентрисана око таблоида Блиц. Направљена је велика интегрисана редакција, уз измјене оријентације листа, и то не само политичке, него и ауторско-стилске. Прекинута је сарадња са истакнутим колумнистима какви су били Момо Kапор и Милован Данојлић, укинути су дугачки фељтони и анализе по којима је НИН био познат, културна рубрика се свела на љуштуру. На трагу потпуно некритичке еврофилије, НИН је почео да изгледа, како се у јавности знало чути, као „ћирилићни Блиц“. Становита промјена десила се наставком успона Александра Вучића, коју годину након што је коалиција око СНС-а први пут освојила власт. НИН, за разлику од Блица, почиње да води изразито опозициону уређивачку политику.
Поједини аналитичари су сматрали да је то опција која власницама савршено одговара: подржавају власт преко својих моћних медија, док један користе као „осигурач“. Било како било, неки од највехементнијих напада на власт СНС-а у посљедњим годинама објављени су управо у НИН-у. Паралелно с тим, утицај листа је падао због пада тиража, што је мање кривица НИН-а, а више генерални тренд. Добронамјернији инсајдери тврде да продати тираж НИН-а сада ријетко прелази три-четири хиљаде. Чак је и позиција фамозне НИН-ове награде за роман године у највећем дијелу јавности постала неодвојива од политичке оријентације листа.
Kрајем августа, као гром из ведра неба ођекнула је вијест да Рингиер више није власник НИН-а, одоносно да је цјелокупни проценат својих дионица „донирао“ Јелени Дракулић Петровић која је опет јавности у Србији најпознатија као вишедеценијска висока функционерка Рингиера. Оно што је прије тринаест година било процијењено на око милион евра, сада, испада, вриједи скоро четири пута мање, односно око 280.000. Да ствар буде бизарнија, власништво није купљено, него га је госпођа Дракулић Петровић добила као поклон, нешто као бонус на лични доходак. По првим најавама нове власнице, уређивачка политика се неће мијењати.
Ипак, у новинарској београдској чаршији шире се трачеви да формална „транспарентна трансакција“ служи само као параван за стварну, а да је нови власник НИН-а неко још увијек невидљив, те да ће у догледно вријеме до промјена у уређивачкој политици морати да дође. Медијски инсајдери су маштовит свијет, тако да ово може бити и спекулација пренапрегнуте имагинације, мада нипошто није немогуће и да се покаже да „гдје има дима, има и ватре“. Било како било, за српску јавност у цјелини би било значајно да НИН опстане и то не као пуки свежањ увезаног папира са препознатљивим логотипом, него као медиј који обликује друштво као што је већи дио своје скоро деведесетогодишње историје и радио.
Извор: p-portal
