Наука и психологија: „Илузија знања“ која људима улива претерано самопоуздање

Можда мислите да су конкретно наведени примери тривијални – они су баш она врста питања, на крају кајева, које би могло да вам постави радознало дете, где би најгора последица могла да буде да поцрвените пред властитом породицом. Али илузија знања може да утиче на наш суд у многим доменима. На радном месту, на пример, може да доведе до тврдње да знате више него што заиста знате на разговору за посао, да пренебрегнете доприносе ваших колега и да прихватите посао који уопште нисте спремни да извршите.

Многи од нас пролазе кроз живот потпуно несвесни ове интелектуалне ароганције и њених последица. Добра вест је да неки психолози сугеришу да постоје прости и ефикасни начини да се избегне ова свеприсутна клопка у размишљању.

Непознате непознанице

Илузија знања – која се још назива и „илузија дубине објашњења“- први пут је избила на видело 2002. године. У низу студија, Леонид Розенблит и Френк Кајл са Универзитета Јејл прво су дали учесницима објашњења са примерима за научне феномене и технолошке механизме, које су они морали да оцене на скали од 1 (врло неодређена) до 7 (веома темељна). То је осигурало да сви учесници буду на равној нози кад је у питању процењивање онога шта чини „неодређено“ или „темељно“ разумевање неке теме.

А онда је уследио и сам тест.

Кад су добили нова научна и технолошка питања, учесници су морали да оцене колико добро мисле да ће моћи да одговоре на свако од њих, уз помоћ исте те скале, пре него што запишу властите објашњење у што већим детаљима. Розенблит и Кајл су установили да су првобитне процене учесника властитог разумевања често биле драстично преувeличане. Они су претпоставили да могу да испишу читаве пасусе на задату тему, али често нису успевали да напишу ни више од најосновније суштине као одговор – а након тога, многи су били изненађени колико мало заправо знају.

Истраживачи су претпоставили да је претерано самопоуздање потекло од способности учесника да визуализују задати концепт; није, наиме, тешко замислити лет хеликоптера, а лакоћа са којом се тај ментални филм јавио у главама учесника навео их је да осете веће самопоуздање приликом описивања механике његовог кретања. После ове револуционарне студије, психолози су разоткрили илузију знања у многим различитим контекстима.

На пример, Метју Фишер, ванредни професор из маркетинга на Јужном методистичком универзитету у Тексасу, открио је да многи дипломци у огромној мери прецењују властито владање главним предметом на ком су дипломирали једном кад напусте студије. У великој мери као и у првом експерименту, од учесника је тражено да оцене разумевање различитих концепата пре него што пруже детаљно објашњење на шта су тачно мислили.

Овај пут, међутим, питања су потицала из теме коју су они студирали годинама пре тога. (Дипломац из физике је, на пример, покушао да објасни законе термодинамике.)

Захваљујући природном осипању њиховог сећања, изгледало је као да су учесници заборавили многе важне детаље, али успут нису приметили колико су знања изгубили – што је довело до тога да буду претерано убеђени у своја првобитна предвиђања. Кад су оцењивали властито знање, они су претпоставили да знају онолико колико су знали и док су били потпуни уроњени у своју тему. Многи од нас прецењују колико можемо да научимо посматрајући друге – што води до „илузије о стицању вештина“

Даље истраживање показало је да то што имамо интернет ресурсе надохват руке може да подстакне нашу претерану самоувереност, јер мешамо обиље знања са интернета са властитим сећањем. Фишер је од једне групе учесника тражио да одговоре на питања – као што су „како функционише патент затварач“ – уз помоћ претраживача, док је друга група била просто замољена да оцени властито разумевање дате теме без коришћења додатних извора.

Након тога, обе групе су прошле кроз оригинални тест илузије знања са четири додатна питања – као што су „како настају торнада?“ и „зашто су облачне ноћи топлије?“

Он је открио да су људи који су користили интернет на првобитним питањима демонстрирали претераније самопоуздање код накнадног задатка.

Можда најозбиљније од свега, многи од нас прецењују колико можемо да научимо на основу посматрања других – што доводи до „илузије о стицању вештина“.

Мајкл Кардас, пост-докторски сарадник из менаџмента и маркетинга са Универзитета Нортвестерн у САД, тражио је од учесника да изнова гледају видео снимке о различитим вештинама, као што су бацање пикада или „плес месечевог хода“, и до 20 пута. Онда су они морали да процене властиту вештину, пре него што се и сами опробају у задатку.

Већина учесника претпоставила је да им је просто гледање снимака помогло да потпуно савладају дату вештину. И што су више гледали те филмиће, веће је било њихово првобитно самопоуздање. Реалност је била, међутим, изразито разочаравајућа.

„Људи су мислили да ће освојити више поена ако гледају видео снимак 20 пута, за разлику од само једном“, каже Кардас.

„Али њихов учинак није донео никакве доказе о напредовању.“

Прилично запањујуће, пасивно посматрање може чак да повећа самопоуздање људи у њихову властиту способност да изврше сложене задатке који представљају питање живота и смрти, као што је приземљење авиона.

Кејла Џордан, докторанткиња са Универзитета Ваикато, на Новом Зеланду, која је водила ову студију, директно је била инспирисана Кардасовим истраживањем.

„Желели смо да тестирамо границе овог феномена – да ли он може да се примени и на изричито експертске вештине.“

Она истиче да пилотирање авиона захтева стотине сати обуке и дубоко разумевање физике, метеорологије и инжењерства, што људи просто не могу да стекну гледањем обичног видео снимка.

Учесницима је прво речено да „замисле да су у малом путничком авиону“.

Због ванредне ситуације, пилот је онеспособљен и они су једина особа која је преостала да приземљи авион.

Половини је потом приказан четвороминутни видео снимак пилота који атерира авион, док остатак није видео тај снимак.

Кључно, на снимку се није чак ни видело шта пилотове руке тачно раде током тог поступка – он, дакле, није могао да буде ни од какве користи у смислу преношења упутства.

Многи људи који су погледали овај снимак, међутим, постали су много већи оптимисти по питању властите способности да сами безбедно спусте авион.

„Били су око 30 одсто више самоуверени у односу на људе који нису гледали снимак“, каже Џордан.

Дилеме из стварног живота

Ове илузије знања могу да имају озбиљне последице.

Претерана вера у властито знање може да доведе до тога да се припремате мање за разговор за посао или презентацију, на пример, због чега ћете се на крају обрукати кад се од вас затражи да демонстрирате властиту експертизу. Претерана самоувереност може да буде посебно крупан проблем кад вам је циљ да добијете унапређење. Кад посматрате људе из далека, могли бисте да помислите да знате све што је потребно да би се обављао тај посао и да сте већ усвојили тражене вештине. Једном кад започнете да радите тај посао, међутим, можете да откријете да је улога захтевала много више него што је на први поглед изгледало. То може да доведе до тога и да потцењујете колеге. На исти начин на који побркамо знање са Гугла са властитим, ми можда нисмо свесни у коликој мери се ослањамо на вештине и способности људи око нас.

„Кад виде основу вештина и знања код других – људи понекад могу да помисле да је то само продужетак онога што већ и сами знају“, каже Џордан.