Наглас о Његошу

Имали смо на РТЦГ-у (не)задовољство да гледамо расправу о Његошу из три дискутабилна правца.

Фото: РТЦГ

С лијева на десно: проф. др Тања Бечановић,  у средини неки безбојни лик са презименом Шћекић, а десно проф. Предраг Ражнатовић. И док смо од Ражнатовића слушали непоколебљиве ставове о томе да је Његош Србин и говори српски, Бечановићка је уз асистенцију Шћекића релативизовала све што је везано за интегритет и идентитет Његошеве личности. Дакле, осим што му се даје почаст за оно написано, Његошу се одузима својство владара и политичког визионара који је несумњиви српски интегралиста; својство идеолога косовског завјета који је и послије Његоша надахњивао црногорску омладину; својство црквеног свештеника и црквеног, хришћанског мислиоца.

Бечановић се све вријеме позивала на науку као критеријум за овакво вишеструко разобличење Његоша. Наводно, по њој, не можемо Његошеве ставове из оног времена (о народу, политици, вјери) примјењивати и пласирати сада у 21. вијеку. Моје питање гласи: зашто?

Бечановићка се плаши да би враћање капеле вратило Његоша у „црну ризу“, и у клерикални контекст. Слиједи питање зашто се не би, управо из разлога научне објективности, сачувао контекст Његошевог свештества? Зар не би било и анти-научно и анти-цивилизацијски украсти Његошу ту мантију?

Па чак и политичке, идеолошке визије једне од најугледнијих личности епохе Новога вијека, зар их не смијемо вредновати, интерпретирати, па ако нађемо за сходно – прихватити као своје? Зар се забрана чувања и обнављања насљеђа не зове једноумна идеологија? И како оцијенити чињеницу да се таква једноумност налази на универзитетској катедри?

Филип Драговић