Ношен сјајном енергијом и одличним пријемом публике критике и публике свог повратничког филма “Лето када сам научила да летим” (2022), један од најзанимљивијих режисера српске кинематографије Радивоје Рашо Андрић, пристао је да уради нешто што је годинама одбацивао, а то је да сними наставак култне комедије “Муње” из 2001. године.
Оригинални филм, снимљен као нискобуџетна комедија, постао је ултимативни филм једне генерације, хватајући моментум 5. октобарских промјена, кроз непретенциозну и забавну причу сценаристе Срђе Анђелића о судару урбаног, рокерског менталитета с народњачким полукриминалним миљеом Милошевићеве Србије.
Неуништиви народски оптимизам рођен у очају и мраку трагедије 90-их, је уз Андрићеву надахнуту режију, сјајну глумачку поставу и одличну музику претворен у експлозивни коктел хумора, музичког филма, филма цесте и тарантиновске крими/стрип естетике, који слиједећи хумористичку традицију Ковачевића или Нушића, али прилагођену крају миленијума, уз смијех који побјеђује усуд трагичне позадине из које је смућкан. Неочекивани биоскопски хит постао је култ код неколико генерација публике и капсула из времена када су сви вјеровали да ће све бити боље када он оде и да ћемо сви постати дио нормалног свијета укључујући и главне јунаке Марета (Борис Миливојевић) и Попа (Сергеј Трифуновић).
У протеклих двадесетак година сав оптимизам “Муња” просут је у неповрат, генерација идеалиста утопила се у каљугу транзиције социјализма у либерални капитализам или се расула широм планете, док су Маре и Поп остали исти (истина, мало дебљи ), спремни за нову причу о себи. Што је легитимна поставка за писање наставка, али начин на који се приступило идеји, нажалост одвео је “Муње опет” у конфузну просјечност, која се конфекцијским рјечником метеролога може описати отприлике као: умјерено комично, претежно трагично.
И док у првом дијелу филма прича о два добро знана градска лузера, колико толико функционише користећи репететивне форе на рачун њихове заглављености у временској капсули, када филм сценаристички крене даље добијајући акциони замах путовањем у Беч гдје главни јунаци треба да нађу Гојка Сису (Никола Ђуричко) и врате своју траку коју је Гојко “позајмио” треп фолк звијезди Мили Сили за хит сингл, он се претвара у конфузну и на моменте агресивну пародију на рачун кич естетике новог доба, без јасног циља и смисла.
Далеко од тога да је филм потпуно лош и даље се смијемо на рачун неколико добрих фора или нам иконичне појаве старих јунака на моменте изазивају сентимент, проблем јесте то што је таквих комичних или емоционалних момента у филму који претендује да буде комедија премало и без правог утицаја на његов приповједачки ритам. С друге стране, агресивна турбо-треп-фолк естетика и слабо разрађени карактери нових ликова (посебно млађе генерације) дотичу моменте трагичности сопственом промашеношћу, појачавајући конфузност приче у којој се не зна ко шта ради у сулудом “пинковском” окружењу гастарбајтерског Беча у којем се истим жаром конзумирају техно, народни фолклор, турбо фол и треп народњаци, наркотици, шампањац, виски, домаћа ракија, ајвар и носталгија, све док вам не припадне мука.
Једнако половичан утисак остављају наступи глумачке екипе (уз евидентно одсуство Зорана Цвијановића), од стандардно солидних рола Миливојевића и Ђуричка или увјерљиве Мионе Марковић као треп звијезде Миладинке или Миле Силе, пјевачице која се спретно дочека на своје вјештачке нокте до крајње искарикираних наступа Драгана Маринковића Маце као крими боса Микија Гаса или Секе Саблић као разредне Смиље Тортуре.
Јасно је да је Анђелић нови сценарио писао из друге перспективе стварности, у којој Маре и Поп, напокон направе хит, али тако што продају сопствени музички интегритет зарад турбо треп успјеха, док Гојко Сиса на крају открива да никад није желио бити естрадни муљатор већ прави панкер. Што би жанровски могло описати да су “Муње” биле врхунска комедија рођена из коријена стварне трагедије, док су “Муње опет” неуспјела трагедија рођена на слави уникатне комедије, коју од креативног неуспјеха нису могли спасити ни творци успјеха оригинала.
Извор: Бранислав Предојевић/glassrpske.com
