“Муње опет” (2023): Умјерено комично, претежно трагично (Видео)
20. април, 2023.
Аутоиндустрија се сели из Европе у САД
20. април, 2023.
Прикажи све

Предраг Прежа Милинковић, највећи глумац најмањих улога

Име Предрага Преже Милинковића можда није свима познато, али његов лик сигурно јесте, јер је у питању један од најзначајнијих „споредних“ глумаца у југословенској кинематографији.

Недавно се навршило 25 година од његове смрти, а тим поводом преносимо цео текст Синише Вуковића са портала Новости, под називом Највећи глумац најмањих улога.

Мој је бижноно Мико имао мједену табакеру у којој је држао натанко искрижане осушене листове духана – искрижане „на табак“ – и имао је дрвену лулу, мислим од ораха, а мој ноно, његов син, имао је мацолу и пунталур, пикет и зубатку за бербу и обрадбу камена, нашега брачког, док сам ја имао и имам своје либре и партитуре.

Мој отац није имао ништа, јер га није било и јер ја, јебига, нисам имао оца, па је мој ноно био и мој отац и ноно, а моја мати, његова кћи, била је и мати моја и – због тога худог прескока у генерацији – и сестра моја… Можда чак, она млађа. Сестра…

Ма, имали смо оно што нам је било потребно, и, имали смо – све. Сватко, према својој врсти. Парадокс је то, знам, али, они за то и служе. Да нема нас, не би било ни парадокса. Понављам, имали смо оно што нам је било потребно, и, имали смо – све.

А југославенски филм имао је – Предрага Прежу Милинковића. Не, нећемо сад наводити великане које сви знамо на прву, не! Они су бродили од филма до филма, бивајући семафорима у насловима својих снимљених успјешница, али Прежа Милинковић био је једини који се није шуљао од филма до филма, него је био неизоставним готово па инвентаром – из филма у филм…

Данашњим јефтиним дискурсом говорећи, Прежа Милинковић ономад је искакао ама баш из сваке паштете. Чајне или јетрене, оне од фазана или туњевине, свеједно… Филмске, дакако. Ниси за трајања покојне Југославије могао погледати филм у кину у гостима или дома на телевизији – баш као ни данас у репризама – а да ти у одређеном тренутку унапријед наметнутом директивом из редатељске књиге снимања није пред очи искочила танка људска прилика, мршава фигура обличјем оживљеном мртвацу побјеглом из лијеса налик, којој је, иначе, на личној карти илитига особној исказници писало име – Предраг Милинковић.

Никад није одиграо ама ни имитацију копијине копије копију икоје споредне улоге (о главној, јасно, нећемо нити говорити), али ненаметљиви Прежа био је трајно присутан: као да је имао улогу главне сјене главнога глумца у свакој сцени…

Није се, стога, ни случајно ни погрешно говорило како је Прежа – „највећи глумац најмањих улога у југославенској кинематографији“. Он као да је био зарез у првој реченици сценарија свакога филма.

Рођен је у Београду на Дорћолу 20. коловоза 1933, па ће се на љето навршити 90. обљетница његова рођења, а у Београду је и преминуо, 4. травња 1998, тако да се, ево, таман заокружио „сребрни“ јубилеј његове смрти. (Kуриозитета ради, на његов 10. рођендан, 20. коловоза 1943. родит ће се велики Драган Гага Николић.)

Kао студент романистике Прежа се био прикључио снимању на сету, не би ли зарадио који динар. Па је већ 1957. године, снимајући свој први филм, незгодно фасовао опекотине другог ступња. Свеједно, говорио је како филм без њега може, али да он не може без филма.

Био је одличан плесач фламенга и танга, што ће му нађенути пришварак Ел Kабалеро. Имао је и шпрахфелер, говорну ману која га је лимитирала и елиминирала из озбиљнијих редатељских очишта тер минирала из експониранијих глумачких пођела. Али, није он био без сценских компаративних предности, па је навластито му плесачко умијеће отварало и нека врата и капије кад се то можда и није очекивало. Вјешт у игри ногама и даровит у балетним покретима тијела, Милинковић је освојио свој простор ушчувавши га до краја. Суђеловао је у бројним међународним копродукцијама, при чему је одлично научио енглески, шпањолски, талијански и португалски језик.

Јасно, Прежа је био дисциплиниран и поуздан глумац, какви су у нарави сви они што су свјесни своје другоразредности. Ово наводим као комплимент, јер је велика гужва оних актера и актора с досегнутим академским ступњем образовања и сценске вјештине, међу којима је још већа множина оних медиокритета који се никад нису успјели наметнути и довинути се до у стандард каст-листе испод номенклатуре оних принчипалних глумаца.

Често веће признање значи бити сјајним епизодним глумцем, неголи солидним тумачем главних рола… О томе се цинично, али болно точно, спрдао и Арсен Дедић у једном од својих убојитијих пјесмотвора:

Kажу да нема малих улога
блистају ниски врхунци
Све су те ријечи утјехе
смислили мали глумци.
Свуда су исти закони
постоји шљам и крема
Kажу да нема малих улога
ма врага нема.

Све ово праведна је и поштена пропаганда у стварању макар и скице за знанствени рад у којем би какав млади занесењак – или, још боље, млада занесењакиња – обранила сувисло исписани дипломски рад или, још боље, докторску дисертацију с темом ништења дистинкције и дисонанце, расапа и расцијепа између стереотипа што творе дистанцу међу датостима и особитостима главне и споредне глумачке роле.

Успркос, или успомоћ, оних за неопрезно и несмотрено око и ухо шашавих настојања Арсена Дедића. Циничних или ироничних, саркастичних или хуморних, нема везе: свакако су и опомињућа и мотивирајућа.

Kад се својом фацом у кадар ували Прежа Милинковић, онда визура гледатеља добије неку сасвим нову димензију ароматизирану посебношћу појаве, као кад се шуг у тећи обогати и надогради додатком каквога важног зачина. Већ је и његов нос достатан, обиљежен величином, али не и оштећен карикатуром, па да се цијелој тој сцени може нанијети накнадни ступањ неочекиване естетске увјерљивости и опће обојаности људством на које нисмо рачунали.

С капом на глави или без ње, са шеширом или тек зализаним власима на тјемену трокутасте главе као у поскока, овај је глумац владао сценом и онда кад је сценаријем бивао предвиђено осушен од ријечи. Он је, као мало тко, био рјечит глумац, разговорљив и блебетав, чак и онда кад је намјерно остављан без текста.

Све је то, ето, Предраг Милинковић…

У својој филмографији која броји више од 200 наслова, Прежа Милинковић одиграо је изузетно широк спектар најразличитијих улога: од грубих криминалаца и хладних убојица до доброћудних конобара и свирача виолине.

Што је год редатељ поставио преда њ као задатак, он му је приступао с озбиљношћу као да је посриједи главна улога, односно она задња у каријери и животу. Зато су га и поштовали колеге, сви одреда, с обје стране камере.

Гледали смо га у серијама „Kамионџије“, „Отписани“, „Грлом у јагоде“, „Врућ ветар“, „Бољи живот“, „Полицајац с Петлова брда“, „Срећни људи“; филмовима „Kад будем мртав и бео“, „Девојачки мост“, „Хајка“, „Стићи пре свитања“, „Национална класа“, „Позоришна веза“, „Балкан експрес“, „Давитељ против давитеља“, „Варљиво лето ’68“, „О покојнику све најлепше“, „Ћао инспекторе“, „Увек спремне жене“, „Браћа по матери“, „Тесна кожа“, „Последњи круг у Монци“… Осим даровитости за сценски наступ и плес, Милинковић је имао и списатељског талента, што се виђело у његовој књизи „Сјећања“ (1997), у којој је на рафиниран начин сажео своју каријеру на најважније акценте у сусретима с колегама у земљи и иноземству.

Мало је интернационалних култура што су у свијету филма имале, или имају, овако маркантну фигуру из другог плана попут Преже Милинковића, који је у кадру већ својим постојањем укусно досолио слику донијевши додатну вриједност и самој слици, али и партнеру с којим измјењује реплике или макар погледе.

Извор: Синиша Вуковић//Tjednik Novosti

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *