Пише: Мухарем Баздуљ
Елмедин и Вахидин су безмало вршњаци: Елмедин је рођен 1974. (у Сарајеву), а Вахидин 1975. (у Брчком).
По карактеристичним имена оријенталног поријекла, као и према мјесту рођења, дало би се закључити да припадају босанскомуслиманској етничкој заједници која је недуго прије него су протагонисти наше поучне приче рођени постала један од шест равноправних народа унутар СФРЈ.
Иако рођени у размаку од неколико мјесеци, на раздаљини од око 120 километара ваздушне линије, почетком деведесетих њихови животи испрва крећу различитим путевима.
У неким другим околностима те релативно мале географско-темпоралне разлике не би биле претјерано важне. У овом конкретном контексту, међутим, у вријеме кад почиње рат у Босни и Херцеговини, оне се ипак показују као значајне.
Ако и није пунољетан у вријеме кад почиње оружани сукоб у БиХ, Елмедина од пунољетства дијели неколико мјесеци, док ће Вахидин постати пунољетан тек наредне – 1993. године. Можда је то посљедица личне храбрости, можда сарајевског локалпатриотизма, а можда и објективних потешкоћа да се оде у избјеглиштво, али, ето, Елмедин се придружио Армији Републике Босне и Херцеговине.
С друге стране, можда као посљедица одлуке родитеља, можда због пограничне позиције Брчког, можда због стицаја околности, Вахидин одлази у избјеглиштво у Њемачку.
Каријере
Одмах након завршетка рата обојица живот настављају у Сарајеву. Релативно рано обојица су се истакла у областима које су изабрали: Елмедин у спорту, тачније кошарци, а Вахидин у науци, тачније германистици. Истини за вољу, јасно је, нарочито данас, да је од почетка Вахидин био много успјешнији као германиста, него Елмедин као кошаркаш. С друге, међутим, стране, није до краја фер поредити германистику и кошарку јер кошарка занима и привлачи много већи број људи.
Банално говорећи, можда је ипак лакше постати један од двоје-троје водећих германиста у својој земљи и у својој генерацији, него један од двадесет-тридесет најбољих кошаркаша у својој земљи и својој генерацији. А опет, не треба заборавити да је “вијек трајања” у германистици већи него у кошарци, нарочито кад је ријеч о активном игрању, ако изузмемо потенцијални наставак каријере у виду тренера или менаџера.
Свој “кошаркашки каријерни круг” Елмедин је завршио релативно рано: након играчке каријере која се осим у БиХ одвијала у Словенији, Мађарској и Румунији, он неко вријеме ради као директор кошаркашке репрезентације БиХ, а затим је директор КК Босна. Вахидинова универзитетска каријера је текла беспријекорно. Дипломирао с двадесет и четири, магистрирао са двадесет девет, докторирао са тридесет три. Одмах након дипломе запослио се на Филозофском факултету у Сарајеву.
Вриједан, информисан и начитан, са становитом социјалном интелигенцијом и очито вјешт у “пројектима међународне сарадње”, доста брзо се издвојио као један од препознатљивијих предавача на Филозофском факултету у Сарајеву, не само на матичној катедри. Кад пише унутар своје струке, то су често занимљиви есеји.
Ипак, крајем својих тридесетих и почетком четрдесетих година и Елмедину и Вахидину као да је досадио њихов дотадашњи социјални оквир. На различите начине обојица откривају политику: Елмедин као активни политичар, а Вахидин као коментатор и политички аналитичар. И мада обојица у највећој мјери дијеле главне догме бошњачког националног наратива, у практичној дневној политици углавном се разилазе.
Превише би нам простора узело да овдје улазимо у финесе, али у најкраћем, Вахидину се чини да су у неким конкретним потезима Елмединова партија и коалиција превише препустљиви према Хрватској демократској заједници. И мада је редовни колумниста појединих портала, као и чест саговорник у новинама и на телевизији, Вахидину очито посебно прија да буде својеврстан “утицајни твитераш”. Елмедин, опет, по политичкој инерцији практично мора да користи исту друштвену мрежу.
Кант и Андрић
Углавном, прије неких петнаестак дана, бранећи се од појединих медијских прозивки, Елмедин објављује овакав твит: “Имајте мало стрпљења – трачеви нису дугог вијека. Истина је дијете времена зато ће се прије или касније појавити и стати у вашу одбрану”. Ове двије реченице су ограђене наводним знаковима, да буде јасно да се ради о цитату, а као аутор цитата наведен је Имануел Кант. Недуго затим, на ову тему се огласио Вахидин: “Кант, наравно, никад није изговорио овакве реченице.
Нити је то МВП нашао у некој Кантовој књизи нити било каквом сериозном извору. Оне су преузете са неке чудне веб-странице. Не бих се заиста јављао по овом питању, али ипак је ове године Кантов јубилеј, па ето…”.
Медији чији су покровитељи Елмединови политички противници једва су дочекали ову “размјену” па прогласили Елмедина “блаженим у незнању”, док је Вахидинова стручност “подебљана” на овај начин: “германист, есејист, књижевни преводилац, професор на Филозофском факултету Универзитета у Сарајеву на катедри за књижевности њемачког говорног подручја и културологију, који је написао и приредио више књига и преко 90 знанствених студија и есеја”.
Ствар ме испрва заинтересовала искључиво као варијација на онај фамозни случај легендарног лажног Андрићевог цитата “Дођу тако времена…”. Уз мало истраживања, међутим, постаје јасно да овај цитат није баш нужно “лажан”, односно да је мало преамбициозно тврдити: “Кант, наравно, никад није изговорио овакве реченице”. Енглеска верзија истог Кантовог цитата објављена је још 1880. у Њујорку у књизи “Мисаони драгуљи” (“Гемс оф Тхоугхт” Чарлса Нортенда, 1814 – 1895).
Ријеч је о популарној књизи, без академске апаратуре и навођења извора, али је ипак очигледно да наведени цитат није неки брзински фалсификат из дигиталног доба, него о реченицама које се у разним језицима и разним културама, већ скоро сто педесет година, и од стране неких озбиљних људи, рутински приписују Канту.
Било би занимљиво недвосмислено утврдити извор из којег је дотичне реченице Нортенд преузео, али то овдје не мијења суштину.
Пишем све ово због једног увида Хозеа Ортега и Гасета изложеног у књизи “О љубави” која, чак и у златно доба сарајевског издаваштва, за “Свјетлост” из неког разлога није преведена са шпанског оригинала, него са превода на њемачки. Каже шпански филозоф да лаж није једнак гријех за политичара и за јавног интелектуалца. У овом случају више је реалне штете својој репутацији нанио Вахидин бахатим дезавуисањем Елмединовог образовања, него Елмедин својој објављујући на друштвеним мрежама цитат без фусноте и извора.
Извор: Глас Српске
