Наредне године у Србији и Хрватској биће обиљежене стоте годишњице рођења два важна човјека. Њихова важност је с једне стране тешко успоредива, а с друге заправо и не. Јер један је био интелектуалац који се сељакао од новинских редакција преко библиотека до позоришта и назад, оставши у формалном смислу до краја нека врста маргиналца, док је други дословно дорастао до фигуре „оца нације“. Први човјек је Борислав Михајловић Михиз, а други Фрањо Туђман.
На први поглед, бољи пандан Туђману је човјек рођен претпретпосљедњег дана 1921: Добрица Ћосић. О тој паралели је, наравно, већ много писано. У овом тренутку, међутим, док многи звецкају оружјем, има смисла, чини ми се, подсјетити на једну од релативно ријетких ситуација гдје је Михиз отворено опонирао свом пријатељу Ћосићу. У великом интервјуу који је с њим у априлу 1991. године за НИН водио Боро Кривокапић, потенцирана је чувена Ћосићева реченица о Србима који у миру губе оно што су добили у рату.
Михиз најприје релативно помирљиво каже да „Срби нису задобијали своју слободу, освајали земље и градове само устанцима, оружјем и пуцњавом. То је наша савремена заблуда“.
Одмах затим, Михиз бива много директнији: „Србија у XIX веку практично није добила ни један једини рат. Почетна, најзначајнија година новије српске историје, 1804, завршила се катастрофалним српским поразом и тешким погромом 1813. Разуме се да је трагични подвиг српског Првог устанка био основ за стварање Србије. Први устанак је омогућио и Други устанак, који практично није ни дуго ни крваво трајао, него се коџа Милош уцењивачки погађао и испогађао са двојицом ривалских турских паша и извукао од њих највише што је могао. И, погледајте господине Кривокапићу, од 1815. до пред сам Берлински конгрес, шездесет година Србија није опалила пушку. Без икаквог рата и практично без мртве главе Србија је ширила своју самосталност изнуђемим хатишерифима, првим па другим, кнез-Михаиловим добијањем кључева од градова, и још раније Милошевим одузимањем зиратне земље од спахија. Србија је тако, готово без мртве главе, постала самостална европска држава“.
Подсјећа Михиз послије да је 1885. Србија на Сливници изгубила рат са Бугарском. Ове фактографски потковане, а тријезне ријечи поучне су и актуелне у практично сваком тренутку. На извјестан начин оне су путоказ за сваку савремену српску политику. Али не треба ни ту поруку апсолутизовати, како је у једном тренутку помислио и Боро Кривокапић упитавши свог саговорника: „Србији је данас потребнији Милош Обреновић него Карађорђе?“ Михиз одбија ову сугестију: „Потребни су нам обојица. Срби су двоглав народ, разрок народ. Једно око гледа хероизам Карађорђа, друго мотри на опортунизам кнеза Милоша. Срби морају већ једном стопити оба ова својства у себи. Не могу побећи и не треба да помогну од ‘јунаштва и витештва“, али се морају присетити и резултата које даје разум, прорачун, паметно одабрана савезништва“.
Разум, прорачун и паметно одабрана савезништва заиста, како историја показује, дају добре резултате. Михиз је наводио примјере из деветнаестог стољећа, али има и других примјера из других епоха, не само код Срба, него и код других народа. Ипак, тачност неког става најубједљивије показује вријеме. Четрнаест мјесеци касније, у јулу 1992, Михиз поново даје интервју за НИН. Овај пут с њима разговара Миливоје Глишић.
Михиз је сада видно резигниранији. У једном тренутку, цинично вели: ми Срби мислимо да нас читав свет прогони, а победио нас је један – Јанша. И даље се, дакле, супротставља клишејима. Годину дана касније, у једном од посљедњих интервјуа које је дао, у јулу мјесецу 1993, он у једном тренутку каже: „Кад помислим на Шантића, ја се следим. ‘Остајте овдје’ позивао је Мостарац комшије Муслимане кад су се селили у Турску. Мало људи зна да су се Муслимани после оног рата селили у Турску и Шантић пева њима, а не економским мигрантима. А данас у Мостару нема више Срба, баш као што у Требињу нема више Муслимана“.
У том истом – неки би рекли тестаментарном – интервјуу, има баш још десетак мјеста вриједних цитирања, али пред крај је можда најважније издвојити ову поруку: „Свој немали допринос слуђивању просечног Србина дали су и српски интелектуалци, а међу њима и Борислав Михајловић Михиз“. Та спремност да се ефекат сопственог рада самјерава са његовим посљедицама у стварности, то је можда и најважнија интелектуална лекција која се може усвојити из западне рационалистичке мисле. У стереотипној слици о Михизу, тај рођени Ирижанин и карловачки ђак који је у својим касним двадесетим шпартао Паризом и отамо нам донио Бекета, сретно је спојио балкански шарм и западњачки дух. Ипак, тај други дио његовог интелектуалног карактера пречесто се заборавља. Ова скоро деружмоновска интроспекција гдје се резултати властитог ангажмана мјере „доказом путем материјалног учинка“ у овдашњем интелектуалном животу скоро да не постоји. Нарочито јој нису склони агресивни моралисти, програмски поправљачи властитог народа, који се деценијама „ангажују“ и трубе ли трубе глумећи старозавјетне пророке, а стварност бива све различитијом од онога што они тобоже призивају. Такви преиспитују апсолутно све што постоји и што не постоји, осим властите позиције. Они знају до у ситна цревца свачији допринос у свачијем слуђивању, осим свог властитог. Борислав Михајловић Михиз такав није био.
Извор: Preokret.info
