Пише: Др Срђан Цветковић, научни саветник, Институт за савремену историју
Прошло је 100 дана од новосадске трагедије и готово сто дана студентских протеста са захтевима да се казне одговорни за корупцију и криминал који су довели до пада надстрешнице на аутобуској станици у Новом Саду којом приликом је страдало 15 људи. Сада је тренутак за трезвену рекапитулацију оног што је до сада постигнуто протестима те да размотримо могуће смернице на овој важној раскрсници.
Оно што је била другачија позиција ових студентских протеста од самог старта је то што није постојала чак ни стидљива спољна подршка попут оне студентским демонстрацијама 1996 – 1997. ,,БЕОГРАД ЈЕ СВЕТ“. Да не говорим о директном финансирању и отвореној подршци споља кампањи Отпора 2000. приликом свргавања режима Слободана Милошевића. Данас је већ дуже време Александар Вучић за Запад и Исток фактор стабилности. Могућност да прео њега на пречи и лакши начин договоре своје интересе. Барем је тако било до ових протеста где су студенти и грађани ослоњени само на своје снаге и ,,упркос свету“ по први пут озбиљно уздрмале Вучићев ауторитет као ,, чувара мира и стабилности“. Стога је за очекивати да се и политика ,,стабилократије“ преиспита ако ови протести потрају и даље уруше његов легитимитет.
Шта се до сада студентским протестима постигло?
- ПАД ВЛАДЕ – Прва и најважнија ствар је да су студенти већ постигли и формални успех. Узроковали директно пад Владе Републике Србије, оставку премијера Вучевића и оставку градоначелника Новог Сада! Потом, условили су низ уступака студентима и просветним радницима. Наравно, сви захтеви нису још испуњени али су то велике важне психолошке победе. После 1996. ово су први успешни студентски протести а свакако најуспешнији за владе Александра Вучића (протести против Рио Тинта и МХЕ на Старој планини остају мале али важне изоловане победе.)
- ,,НИСИ НАДЛЕЖАН“ – Веома позитивно је што је на овим протестима учињен свакако снажан отклон од Вођа и ауторитарне политичке културе. Демонстрирање директне демократије и одлучивање у пленумима; тражење одговорности институција, провођење закона, рад тужилаштава и судова. На позив председник Републике да говоре о раду тужилаштва и судова одговарају ,,Ниси надлежан!“. Чак и међу самим студентима постоји договор да се појединци не издвајају како би протести остали строго деперсонализовани.
- АКУМУЛАЦИЈА И БУЂЕЊЕ ЕНЕРГИЈЕ и политичност младих људи и студената, па чак и средњошколаца који су до сада били углавном потпуно незаинтеровани или летаргични делови друштва, за које се мислило да су далеко од политике и било каквог друптвеног активизма. Генерација ,,Z“ демантовала је многе критичаре и теоретичаре друштвених промена и на неки начин поставила стандарде који изазивају респект и у окружењу па и у светуској демократској јавности.
- МАСОВНОСТ, МАШТОВИТОСТ И СТЕПЕН ОРГАНИЗОВАНОСТИ али и креативности у извођењу јако захтевних скупова од којих треба издвојити скуп на Славији, целодневну блокаду на Аутокоманди, а потом и у Новом Саду као неке од највећих опозиционих скупова икада у Србији. Студентски марш до Новог Сада и најављени маршеви и штафете за Крагујевац показали су се као изузетно успешно средство за мобилизацију јавног мњења и сусрет са људима у рповинцији. Креативни приступ у методама борбе, пароле и студентски перформанси подсећају, ако не и превазилазе, најкреативније радове од времена студентских демонстрација 1996/1997.
- ИДЕОЛОШКА ТОЛЕРАНЦИЈА и НЕУТРАЛНОСТ Од самог почетка студентски протести су постављени да иду неутралном линијом избегавајући идеолошку поларизацију тражећи најмањи заједнички садржалац – оно што не би требало ником да буде спорно поштовање закона и институција ове државе. На протестима углавном није било никаквих политичких говора већ се ћутало и одавала пошта жртвама и исказивао протест против власти. Четници -Партизани, За и против ЕУ, Русија – Америка, ова или она партија те поделе оставиле су се за сретнија времена.
- ОСЛОБАЂАЊЕ СТАРАХА И ВРАЋАЊЕ ДОСТОЈАНСТВА и воље за борбом код свих слободномислећих људи у Србији, нарочито у појединим важним институцијама и медијима (РТС), полицији, просвети, адвокатури. Протести се дешавају и у најзабитијим местима Србије, тамо где се још од деведесетих није протествовало. С друге стране, разграњавање протеста на преко 250 места у Србији. У само пет општина у Србији није било никаквих протеста!
- ХОРИЗОНТАЛНО И ВЕРТИКАЛНО ПОВЕЗИВАЊЕ и координација у протестним акцијама шире академске и просветне заједнице. Са универзитетским центрима у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Новом Пазару, али и по дубини са средњошколским ученицима и професорима и наставницима у основној школи. Укључивање родитеља и разних других слојева друштва, адвоката, пољопривредника, научне заједнице, пензионера, ИТ сектора, у протесте солидарности са студентима и просветним радницима који су изложени насиљу.
- ,,ЋАЦИ СУ У ШКОЛИ“ – СОЦИЈАЛНА КОХЕЗИЈА И СОЛИДАРНОСТ Повезивање студената у борби за племените циљеве међу собом као и са својим професорима током блокада, али и са другим слојевима друштва, адвокати, научни и просветни радници, пензионери, пољопривредници и остали грађани, остаће, како год да се ово заврши, једна позитивна тековина и нешто што се могло ,,само на овом часу научити.“ Нарочито је упечатљива и међусобна солидарност бивших ђака наставника и учитеља.,
- ПОПУЛАРИЗАЦИЈА ПРОТЕСТА и до сада невиђена подршка јавних личности, па чак и светских звезда, студентској борби: Новак Ђоковић, Жељко Обрадовић, Емир Кустурица, Мадона, Немања Видић, као и читавог низа других истакнутих личности. Коначно и номинација студената за Нобелову награду за мир и објаве у бројним угледним светским медијима о протестима српских студената као покрета који је својом појавом све изненадио и који је за пример младима како се борити за основне вредности, представљају велику пропагандну победу над режимом….
Који су будући изазови студентских протеста?
Уз све побројане успехе студената и грађана овај начин борбе ипак има свој лимит. Режим је, иако озбиљно уздрман, још увек тамо где јесте а Александар Вучић не намерава да допусти да систем ради и ухапси најодговорније за трагедију. А чак и да то учини, ПОД ПРИТИСКОМ ухапси нека лица у својој кампањи борбе против корупције, шта даље? Систем остаје а ОН је систем. Ту је где је и био.
Дакле шта после СУШТИНСКОГ неиспуњења захтева?
Борба за институције демократског друштва
Постоје, према аналитичару друштвених сукоба, Семјуелу Хантигтону нека три сценарија којим се ауторитарни режими се мењају. Један јесте да се систем под народним притиском рефермише одозго и владар сам одступи или га реформише, што се евидентно неће десити. Други да се руши револуцијама за шта нема услова нити ико показује такву жељу. Трећи да га свенародни добро организовани покрет победи на, макар, не сасвим поштеним изборима и снагом улице присили да призна и одступи и тим отвори пут да се крене ка коренитим променама система.
Према нама трећи сценарио сада постаје све извеснији и најреалнији. Стога би енергију студентског протеста требало каналисати према привременој прелазној нестраначкој влади стручњака која би онемогућила превелике облике крађе партије на власти и злоупотреба на изборима. Дакле ограничена техничка влада са јасним мандатом. Студенти би се ту појавили као АРБИТРИ И КОНТРОЛОРИ ТОГ ПРОЦЕСА А МОГЛИ БИ СЕ И АКТИВНО УКЉУЧИТИ КАМПАЊУ ЗА СЛОБОДНЕ ИЗБОРЕ, слободне медије и за институције демократског друштва анимирајући људе на излазак на изборе не фаворизујући ни једну опозициону странку ни покрет. Морала би се у том времену смањити гадљивост на политичаре, странке, покрете, јавне личности који су ипак део заједничког фронта против режима. Од њих као и до свих грађана захтевати да се стави мораторијум на све свађе и поделе до обарања режима. Такође да се јавно сви опозиционари обавежу и потпишу план за корените мере на промени система када се власт обори.
Будимо реални, тражимо могуће!
Студентски пленуми би морали да нађу начин и модел да се студенти као покрет укључе у борбу за изборене услове који јесу институција демократског друштва. Да чак истакну захтеве и према опозицији и према покретима и да је контролишу и каналишу ауторитетом који су стекли. Тек у амбијенту привремене екпертске владе са слободнијим медијима и уз неколико месеци кампање могу се у Србији очекивати некакве промене. Каква таква капитализација свеопштог ослобођења и енергије огромног броја људи који траже промене система, а не само кажњавање одговорних за трагедују у Новом Саду.
Било каква власт која се на тим основама буде фрормирала без Александра Вучића и СНС даваће далеко веће шансе не само за испуњење студентских захтева него постојећи лични режим огрезао у свемоћи једне личности, корупцији и криминалу. Уколико пак и следећа власт буде оклевала са системским променама биће свако подложнији променама и критици.
„Деполитизација протеста“, и изнова инсистирање на захтевима који се не испуњавају без кретања ка свеобухватним политичким променама водиће, бојим се, лагано у опадање енергије. Очекивања грађана су сада подигнута. Режим нечињењем и ,,ИЗОЛОВАЊЕМ“ од политике рачуна да ће временом умртвити огромну енергију протеста. Свакако се приближавамо раскрсници када ће на питање политичке артикулације морати да се одговори. Сада је на студентским пленумима да о томе одлуче и биће то по нама преломно за потпуни успех овог таласа промена којем су до сада више него успешно управљали.
Будимо реални тражимо могуће – Привремена влада експерата и избори на свим нивоима!, како би у пуном и правом смислу испунили студентске yахтеве. Смену криминалне и корумпиране власти- СПИН ДИКТАТОРА!
Извор: Срђан Цветковић/Фејсбук
